Tiha berba, manje ploda, ali više srca u maslinjacima Vaćana

U skradinskom zaleđu, tamo gde se kamen preliva u zemlju, a zemlja u miris smokve, badema i masline, jesen uvek stiže pre kalendara. Kada se godišnja doba smene i sunce ranije krene na počinak, kroz polja odzvanja meštanima dobro poznat zvuk „tresača“, kucanje grabalja o grane, kotrljanje maslina po mreži i prigušeni žamor koji se gubi među stablima starim više i od jednog veka. Na svom imanju, okružena maslinama koje pamti još iz detinjstva, berbu je privela kraju Svemirka Lalić. Odrasla uz maslinu, kaže da joj je to „drugo porodično stablo“, ono koje su joj roditelji predali sa istom pažnjom kao što se prenose priče i predanja. Zato, ističe, od svog rada ne odustaje ni u težim godinama. Iako se sunce već ubrzano spušta niže, još uvek dovoljno greje da se oko stabala širi prepoznatljiv miris zelenih plodova, grana i neprerađenog ulja, a plodovi tamne i svetle oblice kotrljaju se pod nogama dve sestre koje su, kako same kažu, „celog života pod maslinom“. Svemirka Lalić i njena sestra Slavka Lambaša godinama obrađuju porodične maslinjake, ali i ono što su same posadile. Njihov rad nije samo poljoprivreda, to je nastavak porodične priče, uspomena, obaveza i ljubav prema zemlji koja ih je odgajila. Berbu će ove sezone, kako kažu, i bez pomoći brzo privesti kraju jer je rod skroman, ali proizvod zdrav.

Godina koja je pokazala zube

- Ovo je godina koja je pokazala zube. Maslina je ranije sazrela, a dala manje. Ali nije sve u kilogramu, nešto je i u kapi. Ako je rod manji, ulje ume da bude još bolje. Pogledaj ove masline, zdrave, pune, nigde oštećenja. Mislim da će ulje ove godine biti vrhunsko - kaže Svemirka ponosno pokazujući tek ubrane plodove.

Prošle godine imala je pet tona ploda i gotovo 900 litara maslinovog ulja. Bilo je veselo, puno ljudi, pevalo se i radilo. Ove godine biće manje posla, ali i to je priroda, uvek traži ravnotežu. Poslednjih decenija berba se u ovom kraju sve više pomera unapred. Ono što je nekad počinjalo u novembru, danas već krajem oktobra traje punim jekom. Deo meštana bere i za Novu godinu, ali to su uglavnom posebne sorte i masline za ličnu upotrebu.

Na suprotnoj strani masline, pod granama koje još uvek čuvaju ostatke jutarnje svežine, radi Slavka. Dok punom rukom prebira plodove, a ručnim grabljama dohvaća one ostale iza Svemirke, vraća se u detinjstvo, u dane kada je, kako kaže, „disala zemlju isto koliko i vazduh“.

- Nema šta nismo radili kao deca. Vinograd, žito, branje kukuruza, slama, vršidba na guvnu, terali smo konje u krug. Držali smo ćurke, kokoške, ovce. Ustajali smo pre zore da nahranimo sve. Kreneš u školu tek kad sve to obaviš. Nikad sedenja, nikad lenstvovanja - priča Slavka.

Slavka Lambaša

Seća se i da je u selu bilo mnogo više dece, više ruku u polju, više glasa.

- Posle posla pevalo se, uveče, ispred kuća. Sad tišina. Nema ljudi, nema mladih, nema više ni „dobar dan“ na putu. Zato su njive po selima prazne, zato se mnoge ne obrađuju. Ljudi beže, a zemlja ostaje sama, napuštena - sa setom se priseća Slavka.

Svemirka danas ima oko 200 starih stabala i stotinak mladih. Najviše je autohtone oblice, a nešto malo skradinske krvavice, dovoljno da ulje ima svoj prepoznatljivi, lokalni karakter.

- Oblica je kraljica. Jeste zahtevna, ali sve ti vrati. Moje ulje je praktično monosortno, čista oblica, i takvo mi je najdraže. Masline ne đubrim, ne navodnjavam i ne prskam. Kada se berba završi, tada orežem grane, a u proleće pokosim kako koja njiva dođe na red. Ostalo je na njima, šta im Bog da to je njihovo. Nemam novca za razne ekološke sertifikate, a i ne verujem da bi trebalo da im dodajem išta što sama zemlja ne bi dala. Ako je takva godina, bude mušice i štete, ali to je priroda. Tu se ništa ne može na silu - prenosi Svemirka svoja iskustva.

Od polja do uljare

Kad se masline oberu, svako zrno ima svoj put. Iako je stručni minimum da se u preradu ide u roku od 24 sata, realnost na selu često diktira drugačiji tempo.

- Ja berem po dva dana. Ne mogu na jedan dan da naberem tu minimalnu količinu koja se plaća u uljari. Kad dođem kući, očistim ih mašinom koja izduva lišće, pa ih ostavim u gajbama za maslinu, nikad u vreće. Drugi dan ujutru ili uveče ide se u uljaru - pojašnjava Svemirka svoj sistem branja, dok se Slavka priseća kako je to bilo ranije, u vreme kada nije bilo savremenih tresača i drugih alata koji su beračima olakšavali berbu.

- Stara sam ja, stara je i grabljica, a još starije je bilo ono ručno branje. I to bez mreža, bez ičega. Bralo se na pod ili u torbice ispred sebe. Držala bi se torbica ovako napred i u nju se stavljao svaki plod. Tako se moglo ubrati manje, ali je kvalitet bio bolji, jer plod nije bio oštećen. I sa grabljicama i sa beračima maslina se ipak malo ošteti. Zato se danas mora ići u preradu što pre. Nekada su se masline držale, od početka berbe pa do samog kraja, u nekoj konobi gde je hladno ili na terasi gde ima promaje. Tako su mogle da stoje jer nisu bile oštećene.

Dešavalo se i da se maslina smrzne dok bi se čekalo red za preradu, jer je u krugu od 50 kilometara možda postojala samo jedna ili dve uljare. Danas je to mnogo napredovalo, gotovo svako mesto ima svoju uljaru - objašnjava Slavka.

U zaleđu postoje četiri uljare, ali Svemirka ostaje verna tribunjskoj

- Lani sam išla u Tribunj i ulje je bilo prelepo. Čovek je promenio filtere, ubacio nove dekantere. Šta da kažem, zlato. I ove godine idem tamo. Oni dođu po masline kombijem, a ja idem za njima kombijem od komšije, nosim kante, vraćam gajbe. To je ceo proces. Kada se ulje donese kući, sipa se u inoks bačve da odstoji, da se izbistri, staloži, „smiri“, kako to ovdašnji ljudi kažu - kaže naša sagovornica.

I onda se počinje ispočetka. Polje ne čeka i ne miruje. To je posao koji traje cele godine.

- Ko kaže da je berba jedini ili najveći posao, taj nikad nije imao maslinu - smeje se Slavka.

Sestre u maslinjak ulaze više puta godišnje: seče se suvišno granje, popravljaju se krošnje da traktor može da prođe, dva puta se malčira trava i na taj način zemlja dobija zelenu, organsku prihranu. Sve je ručno, sve je odmereno i sve je, kako ističu, starinski.

- Nikad ja to sve ne uspem da uradim. Koliko stignem, toliko napravim. Ali moje masline nikad nisu gladne, nikad žedne. Duboka je ovde zemlja, ne pati ona od suše. To nam je Bog dao kao najveći poklon - veli Svemirka.

Za ove sestre, ali i njihove porodice, maslinovo ulje nije samo za jelo, to je deo kućne apoteke, deo tradicije i deo svakodnevice.

- Minimum 40 do 50 litara godišnje potrošimo. Sve spremam na ulju, čak i palačinke, i kolače, i meso, i povrće. U testo ne stavljam margarin, nego maslinovo ulje. Imam smilje u maslinovom ulju, imam kantarion. Ako se opečeš, staviš malo i gotovo. Ako te nešto stegne u želucu, jutarnja kašičica kantariona i ne treba ti bolji lek. To su starinske stvari koje ne treba menjati - kaže Slavka.

Svemirka Lalić

- I za dinstanje, i za prženje, i pečenje, i za salate, i za kolače. Ja pravim orahnjaču, ali ne stavljam maslac već maslinovo ulje. Kozmetiku ne koristim. Kad me bura ožari po licu, ja uzmem malo ulja, namažem se. Malo mirišem na salatu, ali brzo prođe - kroz osmeh dodaje Svemirka.

Selo koje se prazni, ali polje koje se ne da

Iako u Vaćanima danas živi svega 13 stalnih stanovnika, gotovo sve masline, čak i onih koji su rasuti po svetu, obrađuju se.

- Imaš čoveka u Americi, živi pa dođe kad je berba. Imaš ljude iz Srbije, i oni dolaze, beru svoje. Ko god da ima maslinu ne ostavlja je. To ti je u krvi - kaže Svemirka.

I zaista, u Vaćanima i dalje važi ono staro pravilo da se zemlja poštuje i kad se na njoj ne živi. Priroda je, uz svu svoju nepredvidivost, ovom kraju dala nešto posebno.

- Primorci i bodulci su prvi imali masline, ali ovde je zemlja debela, plodna. Nekad se govorilo da je grehota saditi maslinu u ovako dobroj zemlji, jer je ona za žito. Ali ispostavilo se da je upravo to naša prednost. Iz Zadruge maslinara rekli su nam da imamo bogomdan proizvod, samo treba dobro da ga očuvamo. Na otocima je sad po mesec dana ranije sve. Temperature skoče po deset stepeni više nego kod nas. A naša oblica ne voli preko 35 stepeni. Mi ovde imamo mešavinu mediteranske i kontinentalne klime i duboku zemlju  i to je ono što je naša najveća prednost, bar kada se o zemlji radi - za kraj dodaje Svemirka.

Kad sunce počne da pada iza brda iznad Vaćana, mreže se zatvaraju, gajbe slažu, a masline, kao dukati, čekaju nastavak svog puta. Na licima dve sestre nema umora koji bi čovek očekivao, samo mir i nešto što liči na tihu zahvalnost. Znaju da je u svakom plodu njihov rad: svako sečenje grančice, svaka rana od trna, svaki korak po kamenu. Znaju i da će sutra, kada otvore prvu flašu novog ulja, u njoj biti sabrano sve, od jutarnje hladnoće i topline podneva, preko vrelih letnjih dana, do mirisa detinjstva, polja i zemlje koja i danas, baš kao nekada, svaku grašku truda i znoja uzvraća najvrednijim darovima.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.