U Cetini svega ima samo je naroda malo

Opština Civljane se, kada se radi o broju stanovnika, ubraja među najmanje opštine u Hrvatskoj, ali i jednu od četiri u Dalmaciji sa većinski srpskim stanovništvom. Jedna od njenih prednosti jeste mogućnost zaposlenja i samozaposlenja, ali ni to nije dovoljno da se ljudi odluče na povratak.

Selo Cetina, najnaseljenije mesto u sastavu opštine Civljane, i pored svih prirodnih lepota i potencijala kojima obiluje, danas je većinom pusto. Krase ga, kako kažu naši domaćini, ljudi vedrog duha na sve otporni i jedinstveni prirodni biseri, ali je i pored toga malo onih koji se Cetini vraćaju da bi tu živeli.

Nalazi se sedam kilometara severoistočno od grada Vrlike i isto toliko od sedišta same opštine, ogrnuto obroncima planinske lepotice Dinare i na smaragdnom izvoru reke čije ime nosi. U vreme popisa stanovništva, pre rata, 1991. godine, Cetina je imala 853 stanovnika, dvadeset godina kasnije manje od dve stotine, dok ih je danas i od tog broja znatno manje.

– Veliko je ovo i lepo selo. Nekada je bilo jako bogato dok je danas, na žalost, polupusto, polurazrušeno, ali je i pored svih nedaća koje su ga zadesile kroz istoriju ostalo nekako vedro. Pre nekih pola godine ja sam zadužio ovaj kraj u sastavu vrličke parohije, dakle i selo Cetinu koje opslužujem, i ono što me raduje kad dođem kod ovih ljudi jeste taj vedar duh, taj osmeh, ta srdačna dobrodošlica i uvek prava reč kojom čoveka uteše, ohrabre. Uglavnom se radi o ljudima treće starosne dobi, ali svaki susret i razgovor s njima je jedno dragoceno iskustvo, koliko god da je teško. Selo je nakon rata osiromašeno znatno, brojčano i u svakom smislu, ali nije izgubilo tu svoju lepotu – upoznaje nas sa Cetinom protosinđel Jovan (Kovačević) sabrat manastira Dragović.

Selo Cetina nalazi se ispod same planine Dinare sa jedne, Kozjaka i Svilaje sa druge strane a u samom selu, pored mnoštva drugih izvora pitke vode, nalazi se i ono smaragdno vrelo koje nosi ime sela i reke koja kroz njega protiče. Grotlo vrela Cetina spušta se pod samu planinu a dubina njegovog okna je oko stotinu i trideset metara, mada do krajnje dubine, još uvek, nije niko stigao.

protosinđel Jovan (Kovačević) sabrat manastira Dragović Cetina

Svi izvori obiluju čistom, pitkom vodom i neprocenjivo su prirodno bogatstvo za čitav cetinski kraj. Ipak, i pored prirodnih resursa i mogućnosti koje nude, Cetina je danas gotovo pusta.

– Na žalost, posledice rata koji je zadesio ovaj kraj i danas su vidljive. Osnovni izvor prihoda, pa negde i najsigurniji za ovakve krajeve su poljoprivreda i stočarstvo. Za veliku većinu ljudi koji su pre dve decenije otišli, te dve delatnosti nisu i najprihvatljivije. Ne mogu reći da nema i drugih faktora koji ne idu na ruku narodu koji ovde živi, ali mislim da je to primarni razlog zbog kojeg se narod više ne vraća. Ovdašnje stanovništvo rasuto je po celom svetu, a kako je ovaj narod odrastao gorštački, otporan na sve, ti ljudi su se većinom dobro snašli tamo gde su danas. Uslovi su ovde kroz generacije surovi i za moge se odluka o povratku graniči istovremeno sa hrabrošću i ludošću. Oni koji su dospeli u neke zemlje, krajeve, gde se, uz neuporedivo manje muke, može pristojno živeti, negde je i razumljivo što se ne vraćaju, no ni oni nisu zaboravili svoj kraj, a to je ono što nas sve teši. Obnavljaju kuće, dovode decu u vreme praznika, i bar u tom letnjem periodu Dalmacija oživi. Ono što nam je jako važno jeste da svoju decu uče ko su, odakle potiču, gde su im koreni, a tome i sam mogu posvedočiti jer leti reke ljudi dolazeći ovde, dolaze i u naš manastir Dragović. Današnje stanje je tako, a kako će biti u budućnosti to sam Bog zna – iskreno će otac Jovan.

Život ovde nije nemoguć, ali treba se odvažiti

No, i pored toga što ih je malo, lepih i pozitivnih primera mlađih povratnika ipak ima. Sve ono što je i njima nuđeno u „belom svetu“, sve mogućnosti koje su imali,bez previše razmišljanja, menjali su za priliku da život grade upravo na svojoj dedovini. Ugledavši se na jednog takvog, istim putem krenuo je i njegov prijatelj, a pomažući jedni drugima uvek je, svakom, neuporedivo lakše.

– Prvo smo imali primer jednog zaista mladog čoveka koji je živio i radio u Italiji, imao dobar posao i solidna primanja za današnje prilike koji je, stekavši nešto ušteđevine, obnovio ovde kuću, kupio neophodnu tehniku za početak i nabavio stoku. Danas taj čovek ima nekoliko stotina grla ovaca, nešto krava, i za isti trud živi bolje nego što je živeo u Italiji. Nije nemoguće ali se treba odvažiti, a ni to nije lako. Znam da su njemu, kada je odlučio da napusti Italiju, prvo kolege i prijatelji govorili da je lud. Po ugledu na njega, potom se vratio i jedan njegov dobar prijatelj sa suprugom, koji je nedavno dobio blizance, dva živa i zdrava dečaka. Oni su ujedno i pravi primer prijateljstva i te ljubavi koja svakom čoveku treba. Nisu jedan drugog gledali kao smetnju i konkurenciju, već je ovaj prvi gledao da mu pomogne u svakom pogledu; materijalno, fizički, tehnikom, da bi „stao na svoje noge“ i ne da bi čovek sam živeo dobro, već sa drugom i prijateljom srećnije i zadovoljnije. Takvih primera nama treba, tako bi svima bilo lakše i bolje a Bogu ugodnije – navodi otac Jovan.

 

Ima još takvih primera u Dalmaciji a za svaki od njih je, kaže, uvek presudna ta ljubav prema rodnom kraju. Kako je i sam Dalmatinac, uvek ističe kako su ljudi iz ovih dalmatinskih krajeva, makar bili samo rođeni ovde, nekim neraskidivim, neobično jakim vezama povezani sa svojim krajem. Geni predaka, ističe, uvek opredele čoveka, vežu ga i uvek vraćaju tamo odakle je potekao kad-tad. I to što decu, rođenu u dalekim zemljama, dovode da budu kršteni u svom selu opet je dovoljno, smatra.

Cetina Naslovna

Kroz istoriju gledano, uz sve nedaće koje su je pratile, Dalmacija nikada nije bila pusta. Vlasti su se smenjivale ali narodi ostajali i opstajali, o čemu danas svedoče i vekovni hramovi, crkve , ali za svaki povratak potrebna je odlučnost i spremnost na teške izazove, naročito danas.

– Onaj ko želi da se vrati mora biti spreman na borbu, ne onu oružanu već duhovnu koja je još teža. Svaki izbor ima i svoje prednosti i nedostatke. Veliki gradovi i druge države nude vam veću mogućnost pri zaposlenju, izboru posla, školovanju dece i sličnim stvarima, dok ovde tih mogućnosti ima manje. Teško je biti pravoslavni Srbin, ali je zato i izazov negde veći, čovek ovde ima neki svoj mir, ima tu prirodu, mogućnost nekog zdravijeg života. Deca koja ovde odrastaju, imaju iskustvo koje njihovi vršnjaci nemaju i mislim da odrastaju u čvršće, kvalitetnije ljude, koji će se sutra lakše nositi sa svim životnim nedaćama ma gde otišli za školom, poslom. Ljudima starijim, koji su se vratili, živeli skromno ili siromašno, ne treba mnogo da budu zadovoljni. Njima najčešće treba da ih neko sasluša, samo topla reč, „čašica razgovora“ i oni su zadovoljni, a ta skromnost u teškim uslovima je opet veliki blagoslov. Zato, ono što uvek ponavljam, neophodno je da ljudi obnavljaju svoje kuće, imanja, svoju dedovinu koju im niko ne može oteti kako bi, jednoga dana, makar na kratko imali gde doći i osetiti sve ovo o čemu pričam – zaključuje otac Jovan.

Ima li išta draže od one zemlje na kojoj si stvoren?

Svaka njegova izgovorena reč može se prepoznati u svakom od ljudi koje ćete sresti u Cetini. Ne vole oni da se eksponiraju, da pričaju kako bi to negde bilo prikazano, ali za svaki razgovor mimo toga uvek su više nego srdačni, dobri domaćini.

Jedna od takvih, u osamdeset i trećoj godini života, Joka Četnik, pamti ona bolja vremena iako o njima nevoljko priča. Njenih troje dece danas je u tri države, ali ona i njen suprug nigde nisu želeli nego u Cetinu.

– Sve su ovo nekada oranice bile. Svaki komadić svoje zemlje ljudi su orali na konjima, volovima, ali nije smelo biti neobrađeno. Svakog žita je ovde bilo, na hiljade grla stoke, nema toga čega u Cetini nije bilo. Škola je bila puna dece, đaka, kuća svaka i da ne govorim, a sve je to danas drugačije – kratko će Joka.

Cetina Joka Četnik

Kada je neko upita šta je to nju vuklo da se ipak vrati, uzevši u obzir da su joj deca na tri strane sveta, da bi joj kod nekog od njih, verovatno i lakše i bolje bilo, Joka sa čuđenjem daje odgovor. Onaj odgovor koji ujedno nasmeje ali i posrami onoga ko se usudi pitati je tako nešto.

– Sad me stvarno čudiš, sad me stvarno iznenađuješ što me pitaš tako nešto. Pa, ima li išta draže od one zemlje na kojoj si stvoren, gde si se rodio? Pa ljudi pred smrt dolaze iz Australije da se sahrane na svojoj zemlji, a ja da idem u tuđi svet. Imaju moji kuću u Banovcima, u Srbiji, ali sam ja bila tamo samo nedelju dana. Idem ja u kuću svoju, u Cetinu svoju, idem kraj svog cetinskog vrela, tu gde je bio moj najlepši život. Imam ja i svoju grobnicu kod Svetoga Spasa, pa ću odavde pravo tu, nigde dalje. Deca mi dolaze, dođu i unučad, i ja ovde imam sve što mi treba. Teško mi je samo što je sve pusto, prazno, mladosti nema kao nekada – kaže Joka, ne želeći da se upušta u šire razgovore.

Kaže Joka, slobodna je ovo zemlja, i ima mesta za svakoga, a ono što nam prenosi svako može shvatiti kao iskrenu pouku: „Jedno je Sunce, jedan je Bog, a svaki čovek ima po deset prstiju na rukama pa ni jedan jednak nije“.

I nije, morasmo se složiti sa Jokom, kao što ni pogledi na život kod ljudi nisu isti. Onaj ko hoće, uvek nađe način, ko neće – nađe izgovor, to smo jedino mogli zaključiti iz onoga što nam je rekao i sam načelnik opštine Civljane Petar Preočanin.

Cetina Petar Preočanin– Svaki čovek koji se u našu opštinu vratio imao je kakvu-takvu priliku da se zaposli. Mi trenutno imamo problem da trebamo zaposliti jednog vatrogasca u DVD-u, a nemamo ovde čoveka kojem treba posao i moramo ga naći iz nekog drugog mesta. Lično ne bih nikog zvao i primoravao ga da se vrati, nudeći mu posao, jer čovek to mora sam želeti, mora sam biti uporan u potrazi za poslom i spreman da radi. U Cetini imamo punionicu vode „Cetina“ koja zapošljava određeni broj ljudi, tu su javni radovi, različiti konkursi na koje se možemo prijavljivati, a to je sve ograničeno ako nemate onog ko hoće raditi. Kroz opštinu pokušavamo pomoći ljudima koji imaju decu, za svako rođeno dete odmah se uplaćuje pet hiljada kuna, i sve je to možda malo, ali uvek se može naći način i da bude više i bolje. Ovde sada imamo dvadesetak dece, a ne ni jedno, kako to novinari često znaju napisati kada pišu o Cetini. Svega je nekada bilo više, ali sada situacija nije takva samo ovde nego i širom države i u većim gradovima, opštinama. Onaj ko je uporan, ko želi da se trudi i radi, taj će sigurno uspeti – kaže načelnik Preočanin.

Široko Cetinsko polje, brojni izvori pitke vode i dva pravoslavna hrama Svetog Spasa o kojima smo u nekoliko navrata već pisali, i dalje čekaju ono što je najpotrebnije da sve ponovo oživi, a to su ljudi, oni koji svaki ovaj komadić zemlje osjećaju svojim, spremni na žrtvu i odricanje, što je Dalmatincima uvek i bilo svojstveno.

 

Komentariši