U Otišiću se živi i kad tako ne izgleda

Jedno od sela Dalmatinske zagore, koje se nekada ubrajalo među najveća u ovom kraju po površini i broju stanovnika, danas je mjesto starijih, gotovo pusto i zaboravljeno.

Otišić- selo u Dalmaciji

Na samo par kilometara od glavne državne ceste koja povezuje opštine Vrliku i Sinj, između planine Svilaje na jugoistoku i akumulacionog jezera Peruča na severoistoku, nalazi se selo Otišić. Zauzimajući prostor površine od 51 kvadratnog kilometra, sa 13 zaselaka, preko 35 prezimena i 1.200 stanovnika pre rata, bilo je najveće selo sinjske opštine. Njegovim obodom proteže se magistralni put Knin–Vrlika–Sinj–Split. Ovaj put odvaja ga od Peručkog jezera, napravljenog na reci Cetini 1958. godine.

Selo je nekada imalo crkvu, groblje, kapelu u groblju, školu, nekoliko prodavnica (zadruga) i gostionicu. Vremenom je, zbog porasta broja dece, podignuta još jedna škola do četvrtog razreda u donjem delu sela, a pošta je otvorena premeštanjem pošte iz susednog sela Koljane, koje je iseljeno nakon podizanja jezera na Cetini. Otvaranjem pošte, uspostavljene su i telefonske veze sa svetom. Dolaskom struje, šezdesetih godina, u selu je sa radom otpočeo i jedan mlin, čime je seljacima olakšana meljava žita.

Uz crkvu Sv. Arhangela Mihajla u centru sela je mesno groblje i ostaci osnovne škole, seoskog doma kulture, zgrade mesne zajednice, seoske gostionice i trgovine. Kamene zgrade su zarasle u grmlje i korov, dok je crkva poslednjih godina obnovljena.

Danas u Otišiću živi svega dvadesetak meštana, povratnika u svoje domove. Od nekadašnjih četiri stotine domaćinstava sada se sva mogu na prste izbrojati. Većina povratnika, struju je dobila pre šest godina, ali zato vodu još uvek nemaju. Jedni od drugih udaljeni su kilometrima, od normalnih uslova života još mnogo više. Oni koje krivudavi makadamski put, iz nekog razloga, danas dovede u ovo mesto teško se mogu snaći, iako su table sa prezimenima postavljene na svakih par stotina metara. Porušene i spaljene kuće nestaju omotane kupinom i korovom, gusto rastinje pored puta skraćuje vidike, prolaznika ni sa jedne strane. Tek onda kada pogled pređe preko novopostavljenih bandera za struju, ili tišinu prekine odjek zvona krava na ispaši, vrati se misao da života u Otišiću ipak ima.

Struja još nije stigla, a ka’ će ne zna se

Na samom ulazu u selo, tek nekoliko kilometara od glavnog puta ka Sinju, živi bračni par  Petar i Marija Borković, koji ni nakon četiri godine od povratka još uvek ne uživaju blagodati struje.

Otišić, Dalmacija, selo bez struje

Srdačno dočekujući na ulazu u dvorište Marija rukom pokazuje dve novoizgrađene kuće, ćerkinu i njihovu, sve što je Petar u proteklom periodu sam izgradio bez najosnovnijih alata, zidove koje je ozidao ručno mešajući malter jer mešalicu nije imao gde uključiti. Svakoga je, kaže, i dočekala i ispratila, svi su ih pitali kako žive bez struje i šta je sve za istu potrebno, ali se na tim pričama uvek sve i završavalo.

– Mi smo se vratili 2014. godine u sedmom mesecu, te godine kad su nam počeli kuću obnavljati. Jedno vreme živeli smo u komšijskoj kući, sve dok naša nije bila osposobljena za život. Tada su nam obećali da je struja sledeći korak, ali kako onda evo tako i danas. Šest kuća Borkovića je obnovljeno od tada, jedna je sada u procesu obnove, a bilo bi ih i više samo da se ta struja konačno reši. Ja sam presrećna što smo se vratili svojoj kući, i nikada se zbog toga pokajala nisam, ali pravo da vam kažem, jako je bez struje. Ne možeš uključiti televizor, nemaš toplu vodu, a o frižideru da i ne govorim. Kad dođe leto, sve od hrane što uzmete, a ne potrošite isti dan, morate baciti. Iz Maljkova sa jedne, ili od prvih kuća Ustića, do kojih je struja stigla, sa druge strane sela, svega je dva kilometra vazdušne linije i nije to nešto što se ne može brzo završiti. Da čitavo selo nema struju, bilo bi teže i tražiti, ali ovako, premala je to investicija za ovolike godine čekanja. Znam još par porodica iz ovog zaseoka koji razmišljaju o povratku, čije su kuće obnovljene, ali kad vide da smo mi godinama u mraku, jasno je što se ne odlučuju na povratak – kaže Marija.

Naknadno dodaje kako su uslovi života u kojima danas živi jednaki onima od pre sto godina, no i pored toga ona drži stoku, pravi sir, i sa osmehom dodaje kako će sve muke zaboraviti i jagnje ispeći odmah čim struja stigne.

Rađeni najmlađi stanovnici

Nekoliko kilometara dalje od Borkovića, struje ima, pa su se u zaseok Rađeni vratila dva rođena brata, Željko i Ilija Rađen, trenutno dva najmlađa stanovnika u Otišiću. Zajedno sa majkom oni danas uzgajaju stado od četiri stotine ovaca, matično stado ličke Pramenke, i jedinstveni su uzgajivači pomenute vrste u ovom kraju Zagore. Vreme je reprodukcije ovaca, pa braća imaju pune ruke posla, no ipak izdvajaju kratko vreme za predah ne bi li nam rekli svoje razloge za povratak.

– Ovde smo rođeni pa je ta nostalgija za rodnim krajem odigrala presudnu ulogu u povratku. Ipak, moram reći da je bilo i ekonomskih razloga, a kad se ugodno i korisno poklope, onda čovek više i nema prevelike dileme i kockice se same slože. Pokojni otac je podneo zahtev za obnovu kuće, majka je došla za njim, a to je ujedno bila uvertira za povratak mene i brata. Bilo je teških trenutaka, ali se zbog donesene odluke nismo pokajali jer smo znali šta radimo, a upornošću se sve prevaziđe. U odnosu na grad, u selu si ipak svoj i nezavisan od drugih, a to ima svoju težinu. Mi smo iskusili život u gradu, radili različite poslove, ali ovde, koliko god je posao naporan i zahtevan, imamo svoju slobodu, živimo daleko od gužve i stresa, na čistom vazduhu. No, za svaki posao, pa i ovaj oko stočarstva za koji smo se mi odlučili, morate imati finansijsku podlogu, nešto čime ćete krenuti. Verujem da zato mnogi i imaju dilemu o povratku, jer šta god počnete raditi treba vam novac da obezbedite osnovne uslove. Nedostataka i ovde još uvek ima mnogo. Makadamski putevi su u lošem stanju, videli ste da nemaju svi struju, a nama je najveći to što nemamo pijaću vodu, naročito u letnjem periodu. Od stočarstva se može živeti, najteže je proizvesti, ali se prodati ipak sve može. U ruralne krajeve se još uvek nedovoljno ulaže, jer kada biste tu ljudima dali samo najosnovnije uslove za život, da se mogu baviti bar onim od čega je selo oduvek opstajalo, onda bi se taj pomak na bolje, svuda, vremenom osetio – iskreno će tridesetdevetogodišnji Željko, stariji od dvojice braće Rađen.

Struje nisu imali 15 godina

Željko je Otišić napustio u „Oluji“ kao dvanaestogodišnji dečak tada, pa njegove uspomene na nekadašnja vremena ne mogu dočarati pravu sliku sela iz preratnog perioda.

On ne može, ali zato Ika Stojisavljević pamti gotovo svaki detalj u svojih sedamdeset godina. Samo za vreme rata, nekoliko dana privremeno je boravila u Splitu, od tada do danas više ga nije napuštala. U Otišiću se, danas, kako ona to kaže, živi onako, ni najbolje, ali ni najgore.

– Nije da se treba žaliti, ali nije to ni nalik onom vremenu nekada. Puno selo naroda, puno blaga, puno se radilo, a danas toga gotovo da i nema. Posle rata, ništa više nije isto. Ja sam se, sa svekrvom, odmah vratila. Bile smo bez struje punih petnaest godina. Nije bilo ni svetla, a ni neke preterane slobode, kao u bunar da smo ubačeni. Sin mi je tada kupio agregat, ali kako ja to nisam znala paliti, uključivali smo ga samo kad on dođe. Kasnije se vratilo još njih desetak, uglavnom starije čeljadi, nabavili malo stoke pa je odmah bilo drugačije. Dolazile su i nekakve organizacije, Crveni krst, država je obnovila neke kuće, i sve do prošle godine kao da se nešto i dešavalo a onda je opet stalo – odmahujući rukom priča Ika.

Bez naroda se živeti ne može

Na pomen prošlih vremena, odmahuje i glavom i rukom. Kaže kako je, 1956. godine u samom Otišiću bilo oko četiri stotine đaka, u svakoj kući po tri školarca. Radilo se većinom u Splitu, ali je kući svako imao i vinograd i žito, i polje, i stoku. A one godine, kad je rat počeo, rodila je kaže Ika „ i ora i gora“ baš kao da sluti na neku nevolju.

– Bog dade, ali druga sila ne dade. Nametnuše velikani rat i opusti sve što je Božjom voljom stvoreno. Jad, tuga i sivilo. Narod se rasuo na sve strane, mnogi pomrli daleko od svojih grobova. Uslova za život mlađem svetu ovde više nema, nema posla, nema škole, nema dece, a ni sloboda više nije ista. Od hiljade dobrih i čestitih ljudi koji bi ti sve dali, uvek se nađe i izrod koji vam sve može zagorčati. Onaj ko ima decu i familiju, uvek će strahovati baš od takvih pojedinaca, to ću vam najiskrenije reći – kaže Ika.

 Žali, kaže, za svim što je prošlo, pa i za Otišićem kakav više nikada biti neće. Sve i da se nekim čudom uloži napor da oživi ovaj kraj, ili da sve „na dugme bude“ kako ona to zna reći, ne može se bez naroda, bez žive reči. Samoća je ono što joj u ovim poznim godinama sve teže pada. Dođu sinovi, jedan iz Rijeke, drugi iz Beograda, dođu i unuci koji, iako rođeni daleko od Otišića, vole ovaj kraj zahvaljujući prvenstveno svojoj baki i njenoj žrtvi, njenim pričama, ali sve je to kratkog daha. Kad oni odu, Ika opet ostaje sama u svoja četiri zida.
Otišić
Ika Stojisavljević sama brine o sedamdesetak krava.

U svom zaseoku jedini je stanovnik već godinama unazad i boji se, kaže, da će tako i ostati dok je živa. Iako u sedmoj deceniji života, ova hrabra i izdržljiva žena nije spakovala svoju torbu i otišla živeti u grad, nekom od sinova, već i danas nastoji ona njima da pomogne. Sama drži oko sedamdeset krava, sama pravi sir, odgaja telad, sama sve to hrani, čuva, brine o svakom grlu. Uz malo bašte i svu tu stoku može se, ističe, pristojno i lepo živeti. Njen dan počinje u svitanje, a desi se, neretko, da doručkuje tek u pet popodne jer joj u obavezama koje ima, niko ruke ne može dati.

– Za posao je meni lako, navikla sam, ali samoća najviše ubi čoveka. Eto, da padnem, da mi zatreba kakva pomoć u nevolji, nemam se kome obratiti, nema ko pritrčati niti mi se u toj situaciji naći. Leti je drugačije, dođe narod na odmor, vode decu na kupanje na Peruču, malo se oseti život, sakupe se dole oko crkve ili na groblju pa mi srce zaigra kad koga vidim odavde sa terase. A onda sve to brzo prođe i čovek se vrati sebi, prepusti svojim mislima, sa sobom razgovara. Ne može se živeti bez naroda, ne znam šta bih vam drugo rekla.

Tamo kuća, ovde dom

Na putu od Jeke, srećemo tek još jednog Otišićanca, Slovenka Gajića. Auto srpskih registarskih oznaka, dokaz je da Slovenko još uvek nije povratnik. Tu je, kaže, češće nego u Srbiji, iako se i tamo odavno skućio.

– Ovde mi je majka, a i ja sam ovde više nego u Beogradu. Vuče me sve, i priroda, i osećaji i to nešto što imate samo u mestu gde ste rođeni. Otišić je za mene prirodni odušak. I pored svih prirodnih lepota koje ima Srbija i svaka druga država, ovo što mi ovde imamo nema nigde. Treba reći da je država Hrvatska obnovila kuće onima koji su podneli zahteve za obnovu, dosta toga ostalo je nerešeno i nesređeno, ali zato uvek apelujem na svoje sumeštane da dolaze, obilaze i ne zaboravljaju svoj kraj, svoje selo iz kojeg su potekli, bar onoliko koliko to i sam čini – kaže Slovenko.

Poljoprivredna proizvodnja i stočarstvo nekada su bile osnovne delatnosti i izvor prihoda žitelja sela. Međutim, oskudni uslovi za intenzivnu, tržišno orijentisanu proizvodnju i potreba za dodatnim prihodima, uslugama ili supstitucijom usluga sa strane, opredeljivale su stanovništvo da se povremeno bavi i drugim aktivnostima.

Ekonomski najznačajnija dodatna delatnost bila je proizvodnja i prodaja kreča. Za ovu delatnost u selu su postojali uslovi, kako kvalitetan kamen krečnjak, tako i drvo, kao energent, i ljudi koji su znali da prave krečane, odnosno da proizvode kreč. Selo je, svojevremeno, bilo lider u ovoj proizvodnji u široj okolini.

Lepšu i malo vedriju sliku Otišića, i pored svih ruševnih zdanja koja ga okružuju, odaje hram Svetog Arhangela Mihaila iz 1784. godine, koji su Otišićani u proteklom periodu dobrim delom obnovili. Tu se, kažu meštani, svi sretnu tri puta godišnje, o Božiću, Vaskrsu ili na dan seoske slave u novembru.

Otišić crkva
Hram Svetog Arhangela Mihaila iz 1784. godine, foto: eparhija-dalmatinska.com

Mogli bi, to svako od naših sagovornika uvek ističe, toliko toga ispričati o svom Otišiću; svojim običajima, narodnim nošnjama, vrednim ljudima veštih ruku koji su, svako na svoj način, obeležili ovaj kraj, i isto toliko stvari bi mogli navesti koje bi se trebale i mogle menjati da ovaj kraj ponovo bude svrstan među žive. No, boje se da to više nema ko ni slušati dok vreme neumoljimo odmiče, čineći njihove glasove sve nečujnijim, baš poput Marije sa početka priče i njenih molbi da joj sijalica konačno ugasi mrak.

Komentariši