Vratila se u Knin da bi promovisala filozofiju, kulturu i umetnost

Životni put, predratne i ratne okolnosti, splet različitih situacija odveli su Spomenku Martić iz Knina još davne 1991. godine, da bi se, decenijama putujući po svetu, ponovo vratila gradu za koji kaže da joj može ponuditi što ni jedan drugi nije mogao.

Spomenka Martić Porta Knin

Ostvarena, školovana i ambiciozna žena, ujedno majka troje dece i supruga, nije čekala skrštenih ruku da joj neko ponudi posao i stvori uslove za povratak. Učila je, informisala se, stupila u kontakte sa kolegama iz Hrvatske kako bi, po povratku, mogla sama sebi osigurati posao i raditi ono što je oduvek volela, za šta se školovala, a to je filozofija i njen put do svih generacija. Tako je nastalo Udruženje „Porta“ koje sada već aktivno učestvuje u obrazovnom i kulturnom životu malog grada kao što je Knin.

Priča rođene Kninjanke Spomenke Martić, čiji su roditelji živeli u Drnišu, nije baš uobičajna za ove današnje, kad svi iz Knina odlaze jer je, kako mnogi kažu, svuda u svetu bolje i lakše nego ovde. Ona je, ne svojevoljno, jednom napustila Knin da bi mu se, nakon života u Srbiji, Holandiji  i Americi ponovo sa radošću vratila.

– U Kninu sam rođena, ali smo početkom 1991. godine, kada je ovde već uveliko počelo da se „kuva“, otišli u Jajce, odakle je rodom moja majka. Stigao nas je i tamo rat, pa smo se opet vratili u Knin i tu sam završila srednju školu. Nije nas baš hteo taj mir i u ratu smo produžili dalje, seljakajući se od Sremske Mitrovice do Prištine, nekako birajući te nesrećne destinacije za ostanak. Kraj bombardovanja Srbije sam sačekala u Prištini, tu sam mogla dobiti posao, ali sam se ipak odlučila za Novi Sad i tamo ostala osam-devet godina dok se nisam udala. Zajedno sa suprugom, rođenim Kninjaninom,  otišla sam u Holandiju i samo nakon godinu dana odlučili smo se vratiti. Rad u struci zahtevao je par godina učenja jezika. Suprugu Saši tamo nije odgovarala klima, tmurni, kišni i oblačni dani bili su neprilagodljivi našem temperamentu i sve su to bili neki od faktora koji su uticali na našu odluku o povratku. Njegovi su ovde trebali dobiti stan u sklopu povratka stanarskih prava, međutim i to se nešto razvuklo ali smo mi odlučili da dođemo, makar živeli kao podstanari – u kratkim crtama prepričava Spomenka Martić.

Uspomene jače od nedoumica

Ono što joj nikada nije izbledilo iz sećanja, gde god da je boravila, bile su uspomene na Dalmaciju. Za tu ljubav prema ovom kraju, kako kaže, najzaslužniji je njen otac. U svaki kraj u kojem su makar privremeno boravili donosili su običaje i mentalitet pravih Dalmatinaca; sušili pršute, pravili vino, sadili smilje i lavandu, i sve je to bilo sastavni deo njenog života.

U Novom Sadu radila je kao medicinska sestra u Zavodu za reumatizam, uporedo sa tim završila Filozofski fakultet, odlazila u Ameriku, ali sve to je nije navelo da se i „usidri“ negde tamo, daleko odavde.

– Saša je, možda i više od mene, patio za ovim krajem. Njemu je nedostajalo sve odavde, iako je često dolazio. Bilo je momenata kada sam razmišljala o tome gde da se skrasimo, jer je previše godina prošlo u selidbama koje nisu uvek bile rezultat moje volje, mog izbora. Znala sam da mi ovde niko ne garantuje posao, da je filozofima u toj potrazi uvek neuporedivo teže, ali nisam dozvolila da me to obeshrabri. Ako već treba da biramo gde ćemo živeti, onda trebamo ići tamo gde oboje želimo. Tako smo se vratili u Knin, u grad iz kojeg, poslednjih godina, mnogi odlaze pod izgovorom da u njemu nema života.

I deca vole filozofiju

Spomenka i Saša vratili su se sa troje male dece. Vreme do dolaska iskoristila je da se dodatno edukuje o svim programima i projektima, da kontaktira kolege iz Hrvatske koji su se bavili filozofijom i usmeri se u tom pravcu. Plan je bio osnovati udruženje koja će se baviti filozofijom, što pre rešiti administrativnu proceduru jer su se vratili kao povratnici, i udružiti svoju struku i Sašinu ljubav prema muzici, kako bi Kninu ponudili nešto novo i kvalitetno. Trebalo im je dve godine da bi, uz pomoć kolega i prijatelja, konačno pokrenula „Portu“ i počela raditi ono što voli.

– Počeci sa udruženjima su jako teški, jer je potrebno biti uporan i istrajan. Prvih godinu dana ne možete konkurisati sa nekim većim projektima samostalno. Bila sam vrlo određena u tome čime bih se bavila, nisam puno lutala u područjima delovanja i imali smo tu sreću da, u partnerstvu sa jednim udruženjem iz Knina, dobijemo projekat Ministarstva kulture koji se zvao „Čitamo za decu“. Projekat je trajao sedam meseci i to je bilo upravo ono za šta sam se pripremala, primena metode filozofije sa decom na ovom području. Moram naglasiti da je za taj projekat stiglo oko šest stotina prijava, a mi smo bili jedni od dvadeset i sedam onih kojima je odobren. Od planiranih trideset polaznika, u dve grupe, završili smo sa preko četrdeset klinaca. Iako smo imali mnoštvo komentara kako nam filozofija u Kninu nije potrebna,  reakcije i dece i roditelja bile su odlične.

– Naše Udruženje sada je bazirano na tri okosnice, a to su promovisanje filozofije, kulture i umetnosti, tri povezana područja. Kad kažem filozofija, onda tu mislim na sve oblike filozofske prakse, drugačije od tipične akademske filozofije sa inovativnim metodama. Da bi mladi ljudi bili formirane osobe, oni moraju biti edukovani i spremni na kritičko razmišljanje. Ako ga postepeno ne uvodimo kroz odgojne i obrazovne metode u postupak kritičkog mišljenja, jako je teško postići otvorenost kako bi znali razložno, argumentovano razmišljati. Radimo i projekat „Filozofski kafe“ tokom cele ove godine, kao jedan neformalni vid obrazovanja, gde kroz dijaloge i razmene mišljenja, na teoretskom nivou pratimo specifičnost lokalne sredine – pojašnjava Spomenka.

Manje sredine su veći izazov i veći potencijal

Živa reč, kroz koju se, u maloj sredini, otvaraju čak i oni zahvaćeni stanjem apatije, naišla je na podršku i odobravanje Kninjana gotovo svih generacija.

Demografska slika Knina nije obeshrabrila Spomenku, jer veruje kako su male sredine plodno područje i kako će mnogi to tek videti. Manje sredine veći su izazov i veći potencijal, kaže, a geografski položaj Kninu pruža dodatne mogućnosti iako „boluje“ od globalnih bolesti. Ističe kako baš tu ima mesta i za kulturu i filozofiju, ali se trebaju više promovisati.

Moderne tehnologije odvukle su ljude jedne od drugih, komunikacija se svela na površnu, a to je ono što je pogubno za zdravo društvo. U škole se uvode predmeti koji bi trebalo da povećaju emocionalnu inteligenciju dece, koju im je ujedno uskratilo tehnološko doba, a sve je manje empatije kod ljudi, i zato je sve više potrebna interakcija pa i kroz neformalni vid obrazovanja, smatra naša sagovornica.

Za kraj ističe kako se ni jednog trenutka nisu pokajali zbog odluke o povratku, naprotiv.

– Čak i kada nam se dogodi neka situacija koja nas, na trenutak, obeshrabri, mi uvek znamo reći da bez obzira šta se dešava, nikada se nećemo pokajati zbog odluke da se vratimo u Knin. Kontakti sa ljudima i ti prisniji odnosi, koje čovek ovde ima, teško se ili nikada stiču u velikim gradovima. Dinamika života nam je prihvatljivija ovde, imamo vremena za sebe, porodicu, posao. Gradovi ljude troše i emocionalno i intelektualno, pa i fizički. Deca nam zdravo odrastaju okruženi prirodom, na čistom vazduhu. Sve su to neke stvari koje čoveku pospešuju kvalitet života. Zato mi vidimo samo napred, okrećemo se novim projektima i uz ovih dvanaest članova „Porte“ radimo na aktiviranju novih. Očekuju nas radionice lepog pisanja, škola plesa, kreativne radionice za decu i još svašta nešto – sa puno pozitivne energije i planova za budućnost zaključuje Spomenka.

A baš to što je njoj falilo u tom dalekom svetu i gradovima sa više ljudi, mnogi su potražili daleko od Knina. Sa filozofske tačke gledišta ili bez nje, možda će neke dolazeće godine ipak izmeniti aktuelne trendove i život vratiti u manje sredine.

Komentariši