Nastanak i nestanak vukovarskog „Vuteksa”(1)

Fabrika pokrivača i frotireske robe Miler u Vukovaru 1931. godine

Miler i Stolin - prethodnici Vuteksa

O „Vuteksu” sam pisao davno, u 114. broju Izvora iz aprila 2015. godine. Na to sam bio izazvan nekim tekstovima koji su propast ove fabrike tekstila pripisivali isklјučivo ratu koji se u Vukovaru vodio 1991. godine. Znajući da je ova renomirana vukovarska tekstilna firma dosta uspešno radila čak i u tom ratnom periodu, ali i neposredno nakon njega hteo sam da saznam više. Bio sam prilično iznenađen činjenicom da o slomu „Vuteksa” tada niko nije želeo da priča. Svi radnici i jedan od direktora sa kojima sam te 2015. stupio u kontakt odbili su da o tome govore tako da sada nisam ni pokušao da tražim sagovornike.

Nakon što sam objavio knjigu o Kombinatu „Borovo” mnogi su me ohrabrivali da nešto slično uradim i sa „Vuteksom”, ali ta priča ni u čemu nije slična onoj o „Bati” i „Borovu”. Ne kažem da je priču o Borovu bilo lako napisati, ali je za nju bilo mnogo više podataka i izvora, a na kraju krajeva u Borovu sam i sam radio. O „Bati” i „Borovu” se mnogo pisalo u štampi Kralјevine Jugoslavije i posleratne SFRJ, a postojala je i duga tradicija vlastitog fabričkog lista. Imao sam i sagovornike koji su dobro poznavali istoriju nastanka fabrike, a mnoge priče bio sam u stanju i sam da ispričam jer sam ih lično doživeo. Svega toga kada je „Vuteks” u pitanju nedostaje.

Ipak, nakon što sam sticajem okolnosti došao do Vuteksovih novina sa uvezima od 1963. do 1990. dobio sam volјu da, ako već nisam u mogućnosti napisati knjigu, napišem bar ovaj felјton. Našlo se tu i nekoliko brošura i jedan foto album na osnovu čega ću pokušati da sklopim priču o ovoj nekad širom Jugoslavije i sveta cenjenoj vukovarskoj fabrici tekstila.

Svestan sam da „Vuteks”, a posebno njegovi nekadašnji radnici, zaslužuju mnogo više od toga, ali se i nadam da će se u budućnosti pojaviti neki novi hroničari i publicisti koji će biti u stanju da urade bolјi posao i da će im ovaj felјton biti od koristi i služiti makar kao nekakav putokaz. Trudio sam se da ne pišem o statistici, nego da iz izvora koje sam imao na raspolaganju izdvojim neke specifične priče o lјudima i događajima vezanim za ovu fabriku i na taj način upotpunim ono što se o njoj već zna.

Kada danas u internet pretraživač ili pretraživače na portalima hrvatskih dnevnih novina ukucate pojam „Vuteks”, izbaciće vam tek šturi tekst na Vikipediji i poneki novinski članak o njegovom nasledniku „Vuteks-Feniksu” osnovanom u Vinkovcima 1995. godine te mnogo više tekstova o fudbalskom klubu „Vuteks-Sloga”, koji neguje tradiciju i uspomenu na dva vukovarska kluba, „Vuteks” i „Sloga”, koji su u ovom gradu postojali do raspada Jugoslavije. Ovaj fudbalski klub je ujedno i jedina društvena organizacija koja danas u imenu nosi naziv ove fabrike. Vredan prilog do koga sam na takav način došao je tekst bivšeg radnika „Vuteksa” inženjera Petra Semenića objavlјen u časopisu za tekstilnu tehnologiju i konfekciju „Tekstil” u julu 1997. godine pod nazivom „Razvoj industrijske proizvodnje tekstila u Vukovaru od 1900. do 1991. godine”. U njemu ovaj penzionisani inženjer i jedan od direktora „Vuteksa” daje dosta iscrpan opis nastanka „Vuteksa” koji mi je razjasnio dosta nedoumica i nepoznanica.

Osnivač Nemac Teodor Miler

Kao i većina moćnih fabrika u Vukovaru i njegovoj okolini i „Vuteks” je nastao pre Drugog svetskog rata, ali ne pod tim imenom. Kraj dvadesetih i početak tridesetih godina prošlog veka u Vukovaru je obeležen velikom privrednom krizom, čiji je vrhunac  bio tokom 1931. i 1932. godine. Tada su brojna stara i ugledna vukovarska preduzeća propala i otišla u stečaj. Nesrećna sudbina pogodila je građevinsku firmu Josipa Banheajera i sina, Fabriku kože Gotfrida Edera i sina, veletrgovinu žitom Jakoba Fefermana i sina, ali i mnoge druge. Kriza je pogodila i građevinsku delatnost čija se aktivnost od 1928. do 1932. godine smanjila za četiri, a broj novoizgrađenih objekata za čak pet puta.

Ipak, oporavak od krize u vukovarskom kraju tekao je nešto brže nego u ostatku zemlјe jer krajem 1931. i početkom 1932. kada je privredna kriza bila na svom vrhuncu u Vukovar dolaze strani investitori i njihov kapital, uglavnom češki i nemački. Grade se velika industrijska preduzeća poput Fabrike obuće „Bata”, Fabrike čarapa „Stolin” i Fabrike pokrivača i frotirske robe „Miler”. Za dve potonje vezuje se i postanak „Vuteksa”.

Predionica (foto iz monografije 1960)

Sve one, a naročito Fabrika „Bata”, privukle su u vukovarski kraj veliki broj radnika iz cele zemlјe. Mogućnost stalnog zaposlenja dobilo je i domaće radništvo što je dovelo do pravog građevinskog buma, jer su se pored industrijskih pogona gradili i stanovi za radnike, škole i vrtići za njihovu decu, kao i brojni drugi objekti od društvenog značaja.

Dakle, preteča Vuteksa bila je Fabrika pokrivača i frotirske robe „Miler” koju je u Vukovaru početkom treće decenije 20. veka osnovao nemački industrijalac Teodor Miler. Obrtnicu mu je 6. avgusta 1930. godine izdalo vukovarsko Gradsko poglavarstvo, a u evidenciju Sreskog suda u Vukovaru fabrika je upisana pod rednim brojem R 602/30 prema odluci od 31. avgusta iste godine. Osnivanje je 18. januara 1932. godine potvrdilo i Ministarstvo trgovine i industrije Kralјevine Jugoslavije, a preduzeće je u rad pušteno 20. marta te iste godine. Proizvodni pogoni ovog preduzeća izgrađeni su na periferiji Vukovara, na Petrovačkom putu.

Vlasnik fabrike, Teodor Miler, nije živeo u Vukovaru nego u svom rodnom mestu Zajfenersdorfu u pokrajini Saksoniji u blizini granice s današnjom Češkom Republikom. U njegovo ime izgradnju, a kasnije i proizvodnju te druge poslove u Vukovaru vodio je njegov poverenik Helmut E. Goht takođe Nemac iz Nojgasdorfa koji je za vreme svog boravka u gradu stanovao u Dugoj ulici. Preduzeće nije imalo deoničare nego je bilo isklјučivo vlasništvo Teodora Milera i bilo je osigurano na 12 miliona dinara u osiguravajućoj firmi Komeršl junion u Zagrebu. Stvarno uloženi kapital evidentiran u dinarima Kralјevine Jugoslavije u zgrade i nekretnine iznosio je 2.563.339 dinara, a u mašine i uređaje 2.510.206 dinara.

Iz naziva firme vidlјivo je da je fabrika tekstila Teodora Milera u svom proizvodnom programu imala proizvodnju pokrivača za spavanje, flanel pokrivača, žakar pokrivača, tkanina za postave i pokrivača za konje. Za proizvodnju i poslovanje imali su organizovanu pripremu vlakana, predenje, pripremu tkanja, tkanje, oplemenjivanje i dorađivanje proizvoda, pakovanje i skladištenje proizvoda, a u pratećim službama održavanja, nabavu, prodaju i finansije te proizvodnju energije. Instalirani izvori pogonske snage bili su parni lokomobil i jedan generator od 27,2 kilovata, odnosno 37 konjskih snaga. Za vreme mirovanja pogona preduzeće je preko transformatora od 16,6 kilovata ili 22,5 konjske snage bilo priklјučeno na gradsku mrežu. Za puni rad pogona bilo je potrebno 147 kilovata ili 200 konjskih snaga pa su korišćeni vlastiti energetski izvori i izvori iz gradske mreže. Sa glavnom železničkom mrežom fabrika je bila povezana industrijskim kolosekom.

Pod imenom Teodor Miler, fabrika pokrivača i frotirske robe radila je sve do 1945. godine i vojnog poraza Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske i njenog patrona nacističke Nemačke. Nakon rata u periodu između 1945. i 1953. godine fabrika je delovala pod nazivom „Tvornica pokrivača „12. april 1945” sa sedištem u Proleterskoj ulici. Bila je pod državnom upravom, a za privremenog upravnika Gradski narodni odbor postavio je Vladimira Čordaša. U njen sastav 1951. godine uklјučena je vukovarska Tvornica čarapa „Slavenka”, nakon čega je nastavilo s radom pod nazivom „Gradsko tekstilno poduzeće 12. april 1945”. Dve godine potom preduzeće je promenilo ime u „Vuteks” (Vukovarska tekstilna industrija), koje je nosilo do prestanka rada.

Nastaviće se

Izvori:

• Petar SEMENIĆ: Razvoj industrijske proizvodnje tekstila u Vukovaru od 1900. do 1991. godine, Tekstil 46 (7) 363-381 (1997).
• Razvojni put „Vuteksa”, VUTEKS – list radnog kolektiva vukovarske tekstilne industrije, Br. 8 od 4. septembra 1963.