Nastanak i nestanak vukovarskog „Vuteksa”(10)

Vuteksove memorabilije i artefakti

Pre devet godina posetio sam ostatke vuteksovih fabričkih hala od kojih su ostale samo prazne ljušture, a beton na kom su nekada bile postavljene linije tekstilnih mašina bio je prekriven šutom i ostacima kolutova sa predivom i koncem. Fotografije koje sam tada snimio čuvam i danas, kao da sam znao da će mi ponovo trebati. Nažalost, tada nisam sa sobom poneo za uspomenu niti jedan kolut konca koji su posvuda bili razbacani. Ko zna, možda bi za još neko vreme i to nešto vredelo.

Danas, na ovu, nekada uspešnu, vukovarsku firmu osim tih zidina podsećaju još samo retke fotografije i memorabilije (značke, zastavice, privesci, memorandumi, hemijske olovke i sl.) koje su sakupljali njeni radnici i kolekcionari. Sve te memorabilije imale su na sebi prepoznatljiv logo „Vuteksa”, stilizovano ćebe u obliku latiničnog slova „V” ispod koga je bilo ispisano ime fabrike.

Za taj zaštitni znak Vuteksa zaslužan je slikar-grafičar iz Kragujevca Milan Petaković čiji rad je pobedio na konkursu koji je Vukovarska tekstilna industrija otvorila uoči proslave 40. godišnjice rada. Na konkurs se prijavilo preko 500 učesnika iz cele Jugoslavije sa oko 1000 radova. Komisija je izabrala tri najbolja na kojima dominira prvo slovo iz naziva fabrike i grada u kom se nalazi. Pored pobedničkog rada Milana Petakovića komisija je otkupila još dva rada i to Vasilija Milungovića i Ilije Pašagića, oba iz Beograda. Petakovićev logo je nakon izbora registrovan kod Privrednog suda u Osijeku i nakon toga zauzeo svoje mesto na vuteksovim proizvodima, reklamama, memorandumima, dokumentima, značkama, privescima i drugim promotivnim materijalima. 

Iako ni „Vuteks” ni „Vuteks-Feniks” više ne postoje još uvek se mnogo ljudi širom nekadašnje Jugoslavije pokriva „Ambasadorom”, najboljim ćebetom koje je u toj zemlji proizvedeno. Iako ni Vuteksa ni Jugoslavije više nema „Ambasadora” još uvek ima u prodaji, naravno, ne novih i po trgovinama, nego polovnih preko raznih internet sajtova kao što su Njuškalo, Kupindo ili Limundo. Cene se kreću između 15 i 25 evra, zavisno od toga koliko su očuvana, a s obzirom da su napravljena da traju uopšte ne treba sumnjati da su još uvek dobra.

Etiketa za ćebe Vuteks-Ambasador

Prodaju se i zastavice sa logom fabrike i vuteksovih sportskih klubova. Nekom to još uvek nešto znači pa i to sakuplja. Ovde nabrojano je jedino što je od „Vuteksa” preživelo i što još uvek postoji. 

Izdano je i nekoliko kataloga, a do ruku mi je došla i jedna monografija izdana 1960. godine u čast 30. godišnjice postojanja. Ne znam da li je u čast proslave još nekog od jubileja, jer Vuteks je obeležavao još tri okrugle godišnjice, izdana još koja monografija.

Preživela rat, nestala u miru

Pred nekada najveći jugoslovenski praznik Dan republike u vuteksovom fabričkom krugu 1966. godine otkrivena je i skulptura akademskog kipara Aleksandra Jovanovskog. Skulptura je nosila naziv „Prelja” i prikazivala je ženu koja sedi i prede vunu. Toga dana održana je i svečanost kojoj su pored autora prisustvovali radnici i politički predstavnici opštine.

„Mislim da smo stvarno dobili jedno umjetničko djelo, koje na svojstven način predstavlja radni entuzijazam, i to kroz svoje čvrste linije, energiju koja zrači, kroz estetsku vrijednost koja je možda i najkarakterističnija za figuru. Zbog svega toga svi skupa dugujemo veliko priznanje umjetniku, koji nam je podario ovo djelo.” – rekao je, između ostalog, na svečanosti otkrivanja skulpture tadašnji generalni direktor Hristo Koška.

Nakon njegovog govora skulpturu je otkrila predsednica Radničkog saveta „Vuteksa” Borka Sila. Skulptura je bila postavljena u malenom parku unutar fabričkog kruga ispred zgrade uprave preduzeća. Park je bio lepo uređen i o njemu je brinulo fabričko odeljenje održavanja.

„Prelja” je neoštećena dočekala i kraj ratnih sukoba devedesetih, ali je iz parka premeštena pred novoizgrađenu halu predionice i mešaonice, prve potpuno nove zgrade u ratu porušenom Vukovaru. Kasnije je skulptura ponovo premeštena, takođe unutar fabričkog kruga, ali je nakon što je „Vuteks” 2000. godine otišao u stečaj netragom nestala. Da li je negde deponovana ili je, slično kao i godinama ranije borovski „Skakač”, postala predmet trgovine sekundarnim sirovinama, nije poznato.

Ni o autoru Aleksandru Jovanovskom nisam uspeo da pronađem nikakve podatke iako se radilo o akademskom slikaru koji je uradio i neke spomenike revoluciji u Zagrebu i drugim mestima.

Umesto epiloga

Pre početka pisanja ovog feljtona, s obzirom na raspoloživu arhivsku građu, bio sam prilično skeptičan u pogledu njegove realizacije. Kada sam došao do uvezanih godišta lista „Vuteks” bio sam veoma uzbuđen jer sam očekivao da ću u njima pronaći obilje informacija, ali kada sam počeo da ih prelistavam bio sam i dosta razočaran jer očekivao sam mnogo više. Činilo mi se da će priča biti veoma tanka. Na kraju je ipak bilo materijala dovoljno za ovih deset nastavaka.

Ostaci konaca u vuteksovim halama

Verujem, da bi ozbiljniji pregled tog arhivskog materijala doneo mnogo više uspeha, ali, kao što sam to već negde napomenuo, potrebno je mnogo više vremena od onoga koje sam imao na raspolaganju, te mnogo studiozniji pristup.

Velika je šteta što ni u Gradskom muzeju Vukovara nema više nego što sam sam uspeo da pronađem, a još je veća šteta što u gradu, koji je bio toliko bogat industrijom, ne postoji Industrijski muzej u kom bi na jednom mestu bili sačuvani svi podaci, dokumenti, novine, knjige, brošure, fotografije, memorabilije i drugi artefakti vezani za naše najveće firme poput „Borova”, „PIK-a Vukovar”, „Vuteksa” i njihovih preteča. Mesta za to ima u nekoj od praznih borovskih ili vuteksovih hala čije zidine još uvek stoje i čekaju da budu pretvorene ili u prah ili u neku novu vrednost.

Podsećanje da smo nekada imali tako uspešne i moćne fabrike, koje su zapošljavale na hiljade ljudi, a da ih danas nemamo, za nekoga je možda provokativno, za nekoga i bolno, pa misle da je bolje sve zaboraviti, ali to je ipak istorija i priča o nama samima i verujem da je ne treba zanemariti niti izbrisati iz kolektivnog pamćenja. Nadam se da je ovaj feljton bar mali doprinos tom pamćenju.

Kraj

• VUTEKS – list radne zajednice vukovarske tekstilne industrije, Godina deseta, Br. 86,  od 15. maja 1966, str. 3, Novi zaštitni znak Vukovarske tekstilne industrije.
• VUTEKS – list radne zajednice vukovarske tekstilne industrije, Godina šesta, Br. 54,  od 28. decembra 1966, str. 1 i 2, Otkriven spomenik radu