Nastanak i nestanak vukovarskog „Vuteksa”(2)

Pogoni Stolina u Gredicama kod Brčkog

Zla kob češkog fabrikanta Stolina

Vlasnik fabrike čarapa „Stolin” u Vukovaru bio je inženjer Josip Stolin, rođen 1880. u Češkim Kamenicama koji je 1926. godine iz Čehoslovačke došao u Kraljevinu Jugoslaviju. Prve četiri godine živeo je u Beogradu gde je imenovan za direktora Beogradske tekstilne industrije da bi 1930. godine preselio u Vukovar gde je otvorio vlastitu fabriku čarapa. Josip Stolin u Vukovaru je imao brata, takođe industrijalca, a živeo je u kući porodice Stefanović.

Njegova fabrika čarapa s radom je započela 20. februara 1930. godine kada mu je Gradsko poglavarstvo izdalo obrtnicu i upotrebnu dozvolu. Godinu i po dana radio je samostalno i fabrika je u početku bila manja, ali su čarape koje su u njoj proizvođene imale sve bolju prođu pa je vremenom i broj zaposlenih narastao na oko 250 do 300 radnika. Mašine za izradu čarapa Stolin je uvezao iz Nemačke, a roba je prodavana ne samo u Jugoslaviji nego i u inostranstvu. Međutim, zbog pomanjkanja kapitala već početkom 1932. godine firma je ustupkom Aleksandra Turka pretvorena u trgovačko preduzeće pod firmom „J. O. Stolin i drug” Vukovar tekstilna industrija.

Važno je napomenuti da je Josip Stolin bio u sukobu  sa čaraparskim kartelom u kom su se nalazila tekstilna preduzeća iz Zagreba, Subotice i Beograda. On nije hteo da se uključi u kartel nego je cene formirao samostalno i na taj način je kartelu postao konkurencija.

Zbog sukoba sa kartelom Stolin je sve više finansijski slabio i u jednom trenutku je ostao bez obrtnog kapitala. Obratio se za pomoć direktoru posredničkog biroa „Merkator” u Zagrebu, Otu Vajsu, sa molbom da mu nađe finansijera. Vajs ga je povezao sa zagrebačkim industrijalcem Dušanom Kraljem koji je vodio zagrebačku fabriku čarapa „Dukra”. Ugovor između njih dvojice sačinjen je kod vukovarskog advokata Đorđa Mitrovića, a njime je, kako su pisali tadašnji mediji, bilo predviđeno da Kralj preuzme komercijalno vođenje preduzeća dok je Stolin bio zadužen za isporuku robe u Zagreb.

Kralj je u početku redovno ispunjavao svoje obaveze i uredno plaćao preuzetu robu, ali je kasnije počeo da oteže sa plaćanjem. Ubrzo Stolin i Kralj dolaze u sukob zbog čega su se poslovno razišli. I jedan i drugi smatrali su da su u tom velikom poslu oštećeni što je dovelo do jednog od najdužih parničnih postupaka u Kraljevini Jugoslaviji poznatim pod imenom „proces kraljeva čarapa”,koji je trajao više od šest godina. Parnica je povedena najpre na sudu u Zagrebu, zatim u Osijeku i Vinkovcima da bi u novembru 1937. godine zagrebački Apelacioni sud, nakon bezmalo sto sudskih rasprava i novih parnica, jer oni su se sudili i za međusobne uvrede, doneo konačnu presudu i to u korist Dušana Kralja. Za Josipa Stolina, koji je bio potpuno materijalno uništen, to je bio poraz koji nije mogao da podnese. Njegova nova fabrika „Jugoplastik”, za proizvodnju  bandažnih tkanina, elastične gume i vrpci odmah je prestala sa radom, a Stolin je prodao i zemljište koje je imao u Vukovaru. Razočaran i utučen odlučio se na neočekivani čin. Sobarica Hotela „Central” u Zemunu Juliška Sertović pronašla ga je mrtvog u jutro 22. novembra 1937. u sobi u kojoj je odseo.

U smrt sa nedovršenim oproštajnim pismom

U Hotel „Central” Stolin je došao 21. novembra. Recepcioneru je rekao da će se zadržati poslovno samo dva dana. Taj subotnji dan proveo je više u svojoj sobi nego u gradu, a isto je bilo i u nedelju. Izašao je svega dva puta, pred podne i uveče. U nedelju uveče vratio se u hotel noseći u rukama jedan paket koji je delimično zaklonio kaputom. Sobarica koja ga je srela u hodniku rekla je da je bio dobro raspoložen. U jutro je pronađen u svojoj sobi mrtav.

U dnevnim beogradskim novinama „Vreme” novinari su opisali kako je to bilo.

„Rano izjura sobarica Juliška Sertović bila je zauzeta poslom, a kada je posao završen pošla je da vidi šta radi stari gospodin (Stolin je tada imao 57 godina, op. aut.). Vrata su, međutim, bila zaključana. Lupnula je, ali se niko nije odazivao. Kad je zavirila kroz ključaonicu, osetila je miris dima. To je izgledalo sumnjivo i sobarica Juliška pozvala je ostalu poslugu. Pomoću duplog ključa vrata su otvorena. U tom momentu pokuljali su iz sobe čitavi oblaci dima, tako da se ništa nije videlo. Dim je štipao po očima, licu (…) Starog gospodina videli su na podu, ukočenog, modrog lica, otvorenih usta i iskolačenih očiju. Na metalnoj stolici iz jednog lonca pušio se još dim od uglja koji je dogorevao.”

Tekst o Stolinovom samoubistvu iz beogradskog lista Vreme

Na podu, pokraj Stolinovog tela, policija je pronašla nedovršeno Stolinovo oproštajno pismo napisano na nemačkom jeziku. Gušenje je nastupilo pre nego što je uspeo da ga završi. U njemu je za svoju smrt optužio Dušana Kralja i Ota Vajsa. Stolin je sahranjen 24. novembra 1937. na zemunskom protestantskom groblju bez govora i pompe. Sahrani su pored njegove supruge prisustvovali samo njena sestra i jedan činovnik iz fabrike.

Stolinova udovica Irena Stolin je nakon muževljeve sahrane najavila da će Narodnoj odbrani ustupiti svu imovinu koja joj ostane nakon što otplati dugove svog pokojnog muža uz uslov da Oto Vajs, koga je ona okarakterisala kao glavnog krivca muževljeve kalvarije i smrti, bude proteran iz Jugoslavije.

Irena Stolin nastavila je da živi u Vukovaru i posle smrti svog supruga. Nešto kasnije se ipak preselila u Osijek, a svojim najbližima govorila je da su njenog supruga u smrt oterali ne samo njegov ortak Dušan Kralj nego i pojedini advokati koji su od njega izvlačili novac. Sve parnice koje je vodio pred sudovima završavale su pretežno na njegovu štetu pa je tragedija bila neizbežna.

„Bata” 1937. godine kupuje „Stolin”

Stolin je početkom 1937. godine, da bi se osvetio kartelu, svoja fabrička postrojenja, mašine, kao i firmu prodao Fabrici „Bata” u Borovu. Firma 24. marta iste godine menja ime u „Stolin Tekstilna industrija d.d. Vukovar”. Kao upravljač i generalni opunomoćenik upisan je generalni direktor „Bate” Tomo Maksimović. Maksimović je shvatio da uz pomoć proizvodnje čarapa, paralelno sa proizvodnjom obuće, može dobro da opremi svoje prodavnice koje je „Bata” imao širom cele Kraljevine Jugoslavije. Nakon 1939. godine ta nova firma pod upravom „Bate” gradi pogone i u selu Gredice u okolini Brčkog. Prema trgovačkom registru „Stolin Tekstilna industrija d.d. Vukovar” imao je proizvodnju tkanina od svih vrsta vlakana, proizvodnju čarapa, prodaju, kupovinu i izradu građevinskog materijala za vlastite potrebe. Od 1938. godine ova fabrika proizvodila je i ženske čarape od prirodne svile.

Fabrika za proizvodnju tkanina i pletiva u Gredicama bila je izgrađena do 1940. godine. Tokom rata i vlasti NDH povereništvo nad Fabrikom čarapa „Stolin d.d. Vukovar” predano je Tomislavu Bulatu koji je već preuzeo fabriku „Bata” u Borovu. U fabrici je radilo stotinak radnika, od čega su 80 odsto činile žene. Njen direktor postao je Večeslav Jurčić. Fabrika je zbog nestašice sirovina radila otežano.

Iako je bila pod upravom „Bate” u Borovu o Fabrici čarapa „Stolin” u Vukovaru malo se pisalo u fabričkim novinama „Novo Borovo“ koje su izlazile za vreme NDH. Pronašao sam samo jedan tekst iz koga se o radu fabrike malo toga moglo saznati. Više je bilo fotografija nego teksta.

Nakon Drugog svetskog rata i oslobođenja „Stolin” je promenio ime u Tvornica čarapa „Slavenka” Vukovar i 1947. godine se izdvojio iz Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo”. Tvornica prekrivača konfiskovana je nakon rata od njenog vlasnika Teodora Milera i odlukom predsedništva vlade Narodne Republike Hrvatske 10. novembra 1946. godine preimenovana u „Tvornicu pokrivača 12. april 1945” Vukovar, kao preduzeće od republičkog značaja. Ova dva preduzeća 1951. godine su spojena u novo, koje menja ime u Gradsko tekstilno poduzeće pokrivača i svilenih čarapa „12. april 1945”. Dve godine kasnije, odnosno 1953. preduzeće ponovo menja ime u „Vukovarska tekstilna industrija”, odnosno „Vuteks”.

Proizvodnja čarapa nastavljena je do 1968. godine, a nakon toga je deo opreme rasprodan ili prenesen u vukovarsku Tekstilnu školu. Pogoni fabrike poslužili su za postavljanje predioničke linije. Njena ukupna površina u Vukovaru bila je 3000 kvadrata, dok je u Gredicama bila izgrađena petorospratnica identična onima u Borovu površine 9000 kvadrata.

„Vuteks” je vremenom preuzeo i krojačku zadrugu „Srem” koju je 1945. godine osnovao Žarko Dragišić iz koje se kasnije razvila Konfekcija „Srem”, koja je 1964. godine izgradila nove prostore u Proleterskoj ulici s vlastitom trafostanicom od 250 kilovata. Konfekcija je 1967. otišla u stečaj, a 1969. godine pogone i radnike preuzeo je „Vuteks”. U  ispražnjenom prostoru montirane su prve linije za proizvodnju netkanog tekstila. Konfekcija „Srem” imala je do 400 zaposlenih, oko 150 strojeva i 2400 kvadrata proizvodnog prostora.

U sastav „Vuteksa” 1959. godine ušao je i pogon za proizvodnju trikotaže koji potiče od predratne predionice i pletionice vune u vlasništvu Antuna Gelisa koga je nova vlast osudila kao saradnika okupatora, a imovinu konfiskovala. Posle oslobođenja ta imovina iskorišćena je za osnivanje Gradskog tekstilnog preduzeća „Napredak” Vukovar, koje je od 1953. do 1955. delovalo kao samostalno preduzeće, da bi 1959. godine i ovo preduzeće bilo priključeno „Vuteksu”.

Iz do sada napisanog vidljivo je da „Vuteks” nije bila najstarija fabrika za proizvodnju tekstila u vukovarskom kraju i da je tekstilna industrija u gradu na Vuki imala dugu tradiciju. Za priču o „Vuteksu” važno je reći da je ta fabrika postepeno preuzela gotovo svu proizvodnju tekstila u okolini preuzimajući pri tom i tehnologiju, i tehniku, pa i radnike.

Nastaviće se

Izvori:

• Petar SEMENIĆ: Razvoj industrijske proizvodnje tekstila u Vukovaru od 1900. do 1991. godine, Tekstil 46 (7) 363-381 Zagreb (1997).
• VUTEKS – list radnog kolektiva vukovarske tekstilne industrije, Br. 8 od 4. septembra 1963. Tekst: Razvojni put „Vuteksa”.
• Tekstil – časopis za tekstilnu tehnologiju i konfekciju
• Vreme, Beograd, 23. novembar 1937, br. 5695, str. 10, Josip Stolin izvršio samoubistvo u zemunskom hotelu „Central”
• Politika, Beograd, 25. novembar 1937, br. 10598, str. 10, Razlozi koji su inženjera Josipa Stolina oterali u smrt
• VUTEKS, monografija izdata 1960. godine povodom 30. godišnjice postojanja