Branko Marinković – Lalić, večiti borovski dečak

Na prostoru zapadnog Srema i istočne Slavonije mnogo je onih koji svirajući i pevajući uveseljavaju ljude na svadbama, zabavama i raznim priredbama, ali jedan od najistaknutijih pevača je sigurno Branko Marinković – Lalić čiji prodoran i čist vokal je u stanju da razgali srca čak i onih koji nisu ljubitelji narodnog melosa. Razloga za to je više, a najvažniji od svega je što Branko zaista ume da peva i da na najbolji mogući način prenese emociju koju pesma u sebi nosi. Vedrina kojom zrači, gegovi koje izvodi dok peva i način na koji komunicira s publikom je takođe nešto posebno, nešto što imaju samo ljudi s posebnim darom, ljudi koji su i u osmoj deceniji života, Branku je 73 godine, zadržali dečački duh i vedrinu.

- Volim običan, prost narod, visoko društvo me nikada nije privlačilo niti zanimalo, jer s takvima jednostavno ne umem, a i nemam šta da pričam jer ne znam da se pretvaram. Kad se pojavim u gradu, na pijaci, bilo gde, ljudi me zovu, pozdravljaju, ja taj običan svet volim i život koji živim ne bih ni za šta menjao. Neki dan se tako nasmejah do suza. Pita me jedna cura, a joj čika Lalo jel vam se štucalo. Kaže, nešto smo tako pričali kako ćemo vas zvati za naše svatove i onda neko reče, Boga ti, kad čika Lalić umre šta misliš kolika će to sahrana da bude. Ma idi, rekoh, pomeri se s mesta. Tri noći sam je sanjao. Eto, takve ja dobijam komplimente – kaže kroz osmeh Branko.

Svi njegovi sa muške strane, kako sam kaže, bili su dobri pevači, a i on sam je propevao čim se rodio.

- Moj ćale u šali kaže da je kada sam se ja rodio morao da plati kaznu jer sam se dolazeći na ovaj svet iz sveg glasa proderao pa su kod komšije Laze sa krova pala tri biber crepa. Hoću da kažem da sam odmalena pevao, imao sam tu sreću da na slavama, svinjokoljama i raznim drugim okupljanjima slušam ljude kako pevaju i tako sam upijao pa i danas pamtim svaku pesmu koju sam čuo i pevao dok sam bio mali. Ove nove ne mogu, nekako mi ne idu u glavu i nije mi to nešto, nije to ono naše pravo – priča Branko zaneseno i bez zaustavljanja.

Život pun anegdota

Branku nije trebalo mnogo da sluša i uvežbava pesme, bilo mu je dovoljno da dva puta čuje neku i odmah bi je zapamtio i svi su se čudili kako to može, a da ne pogreši ni jedan ton ili stih.

- Kad sam nedavno bio u Engleskoj naši popovi su mi tražili „Gajila Milka slavuja”. Pazi, popovima je najteže pevati, jer oni svi znaju da pevaju, a vole stare pesme. Prvo su pitali moju koleginicu, a kad je ona rekla da tu pesmu ne zna ja odem do njih i pitam koju pesmu žele. Kaže jedan od njih da je iz Šumadije i da ga je deda kada je bio mali držao u krilu i pevao mu tu pesmu. Ja iz šale kažem da ne znam, a onda uzmem mikrofon i zapevam, a oni se oduševe. Tako da te stare pesme dobro dođu jer nikad ne znaš kakva će biti publika.

S Brankom je gotovo nemoguće razgovarati, a da on ne ispriča neku svoju anegdotu, jer njegov ceo život je sačinjen od doživljaja. Na pitanje da li je pevao i u vreme osnovnoškolskih dana ponovo je ispalio priču od koje slušaocu obrazi pucaju od smeha.

- Veliki odmori su mi na nos izašli, kako zazvoni mene nastavnici zovu u zbornicu. Moja nastavnica Julka Lazić, koju smo od milja zvali Julikica, kaže, idi zovi Branka. Govorio sam da joj kažu kako me nisu našli, ali onda bude potera za mnom i na kraju odem tamo. Oni su mene zvali i tražili razne pesme da im pevam nadajući se da neku neću znati i onda se čudom čudili što ih sve znam. Bio je neki nastavnik Pero Prekodravac pa kaže kako on ima pesmu koju ja sigurno ne znam. Bila je to pesma „Oj devojče Piroćanče”, a ja počnem istog trena. Mislim da se pevač rađa i da nije dovoljno samo znati da pevaš nego to jednostavno moraš da imaš u sebi.

Branko Marinković - Lalić iz mlađih dana

Sa petnaest godina je već svirao harmoniku, ali nije smeo da je nosi kući nego je to kradom radio sa sviračima po svadbama. S prvog javnog nastupa je, kaže, pobegao.

- Nosio sam mleko mojoj sestri i ja dok nešto radim uvek pevam, od zore rane se ne gasim. Nedelja je bila, zaustavim se, mislim nedelja je neću da je budim. Kad ona izađe i pozove me unutra, a unutra dim od cigareta. Tu su zet moj i sestra, a neka tri čoveka sede i puše. Gledam, jedan mi jako poznat, a ono glumac Milan Srdoč. Zapamtio sam ga po ulozi u filmu „Vinetu”. U Borovu su gostovala čuvena braća Bajić pa su dvojica gitarista i Milan Srdoč, koji je bio u ulozi voditelja programa, prenoćili kod moje sestre i zeta. Dok su tog jutra pili kafu čuju mene kako nosim mleko i pevam i Srdoč me zamoli da pevam. Ova dvojica gitarista zgrabiše instrumente i ja zapevam i oni rekoše, večeras ima da pevaš sa nama. Rekoše mi da dođem u pet sati na tonsku probu i ja tako i učinim. Kad sam došao na probu kažu oni harmonikašu Đorđu Negovanoviću kako su mu doveli pojačanje, a on onako zbunjen, misli da ga zezaju, kaže, ma dajte ljudi manite me. Ma ajde da čuješ dete, kažu mu, i on uzme harmoniku, zasvira pesmu i pita me da li je znam. Ja počnem da pevam, a on stade u čudu i reče, pa on zna da peva i nastavi da svira da to otpevam do kraja. Svi oni pevači koji su se tu pripremali stali su i slušali i on mene upita znam li neke dve pesme i kad ja odgovorih da znam reče mi da ću te dve da pevam. To se pročulo po selu, okupilo se naroda čudo zbog braće Bajić i mene uhvati neki zort jer me neki pokojni Šuco obeshrabrivao i govorio mi kako ću pogrešiti pa ću se izblamirati i odvuče me u bioskop. Međutim kada su se menjale rolne filma ja odem pred salu jer me kopkalo. Kad sam čuo kako me najavljuju, rekoše, pevaće za vas borovski Safet, Branko Marinković, a ja ne izlazim. Oni me ponovo najave i ja opet nisam izašao i tad sam sebi rekao da nikoga više neću da slušam jer sam uvek bio siguran u sebe i svoje pevanje.

Braću Bajić sreo je godinama kasnije ponovo u Borovu. Pevao je u nekim svatovima u koje su i oni došli pa im je ispričao tu svoju anegdotu jer ga oni nisu prepoznali zato što je tada imao tek 12 godina.

Nezainteresovan za estradu

Iako je kao pevač mogao da ostvari impozantnu muzičku karijeru život na estradi ga jednostavno nije privlačio. Njega sva ta pompa i snimanje ploča uopšte nisu zanimale jer nije sebe mogao da zamisli nigde drugde nego u svom zavičaju.

- Ja sam neko ko je imao sto šansi. Najpre me zvala čuvena Sida Marković, to je žena koja je imala poseban glas. Svojevremeno je pevala neka dva meseca u borovskoj Čađavoj mehani i tu smo se i upoznali. Neko joj je rekao za mene i nekako me zavolela. Onda me zvao Mićo Stojanović koji je šezdesetih godina bio legenda. Prva pesma koju sam naučio bila je njegova „Komšinice preko puta”. I on i Sida su mi govorili da ne mogu ostati u Borovu ako mislim da se pročujem. Rekao mi je: „Moraš da ideš u Beograd, tamo će te čuti kompozitori”. Bilo je to neko drugo vreme, sad snimiš jednu pesmu i svi znaju za tebe, a ja sam deset godina pevao i niko u krugu većem od deset kilometara nije čuo za mene. Ali jednostavno me to nije zanimalo – pričao je Lalić nabrojavši još čudo muzičara koji su mu nudili da napravi karijeru.

Učešće na pevačkim takmičenjima i danas sve popularnijim šou programima poput „Talenta” ili „Nikad nije kasno” ga ne privlače, ali baš na ovaj potonji prijavio ga je kolega muzičar Zoran Đuranović Đuza, a da on to nije ni znao.

- To je bio neki njegov način da mi se oduži za sve što sam ja za njega činio, ali ja sam to već dva puta odbio jer mislim da meni u mojim godinama nije više potrebno nikakvo jurcanje za slavom, ali sada sam pristao bez ikakvih pretenzija i iz čiste zabave i prijalo mi je, što jest', jest'.

Već svojim prvim nastupom oduševio je sve u studiju i čestitke na društvenim mrežama stizale su jedna za drugom. Moglo bi o Branku da se napiše i cela knjiga. Život pun doživljaja i anegdota nije dovoljno opisati u jednom novinskom tekstu, ali i ovo je dovoljno da se nasluti o kakvom čoveku i pevaču se radi.

Branko danas živi sa suprugom Jovankom i njenim sinom, dok njegov sin Aleksandar živi sa porodicom na Islandu, što Branka čini ponosnim dedom četvoro unučadi.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.