Glušci – najjužnije srpsko selo u Hrvatskoj

Ratovi u prošlosti zauvek su ostavili traga na malo i pitomo selo Glušci u blizini Metkovića, trajne ožiljke na generacije njegovih meštana, ali ponos i inat da opstanu i ostanu i u najtežim vremenima nikada nisu izostali. Do Drugog svetskog rata u Glušcima je živelo više od dve stotine pravoslavnih Srba. U jesen 1944. godine ustaše su iz ovog mesta u logor Jasenovac odvele više od 90 duša, uglavnom žena i dece uzrasta do sedam godina, i time u jednom danu prepolovili broj stanovnika. Od tih rana Glušci su se sporo i teško oporavljali, jer su mučenički postradali oni koji su tek trebali produžiti lozu i život u ovom kraju u dolini Neretve.

- Pobijene su žene i nejač, od tek rođenog deteta do onog koje je trebalo krenuti u školu. Svi oni ubijeni su u Jasenovcu. Tada je počelo najveće stradanje ovog sela. Svedok tom zločinu, simbol sećanja na sve postradale, danas je spomenik svih žrtava iz tog perioda koji imamo u selu i na kojem se jasno mogu videti kako njihova imena, tako i godine rođenja i smrti. Jedna žena sa svojim jednogodišnjim sinom uspela je pobeći i to su bili jedini preživeli iz tog masovnog pokolja – pokazujući na spomenik u Glušcima priča nam Stanko Arnaut, predsednik Mesne zajednice Glušci i jedan od malobrojnih, mlađih ljudi koji danas sa porodicom, majkom, suprugom i maloletnom decom živi u Glušcima.

Ni pola veka od tada nije prošlo, a novi ratni vihor nadvio se i nad Glušce. Na samom početku rata devedesetih, hrvatska vojska i policija odvele su gotovo svu mušku čeljad iz sela u logor „Lora“ u Splitu, a potom u zatvor u Šibenik, pod optužnicom da su spremali „oružanu pobunu protiv RH“. Teško je zamisliti kako dvedesetak muških glava jednog malenog i izopštenog sela može napasti državu, rekli bi meštani, ali to više i nije za analiziranje. U selu su ostale žene i deca, odolevajući svim pritiscima i teškim situacijama kroz koje su prolazili, uzdajući se u Božju pravdu zbog nevinosti svojih najmilijih. Nakon nekoliko meseci zatvoreništva muškarci su u razmeni zarobljenika pušteni živi svojim kućama. Mnogi od njih pokupili su svoje porodice i život potražili daleko od rodnih kuća, oni najistrajniji i najodlučniji nisu želeli otići i napustiti ono jedino što su mogli nazvati svojim – parče pradedovske zemlje.
Bez posla, sigurnosti, bez prvih komšija i rođaka, među miniranim kućama svojih sunarodnika, onima koji su ostali nije bilo lako, ali su ih zajedničke muke i nevolje još više ujedinile i osnažile, učvrstile u želji da svojim Glušcima ne uskrate dašak preostalog života.

- I danas u selu žive ljudi koji su nekoliko meseci proveli u zarobljeništvu. Da su bilo šta loše učinili, da su bilo kome zlo naneli ili se ne bi živi vratili, ili ne bi smeli da se vrate. Naše selo, tu mislim na njegovo stanovništvo, ni pre rata ni danas nije imalo ni jednu krivičnu prijavu, a ne da smo nekome nešto napravili – kaže Stanko.

Stanko Arnaut

U Glušcima danas živi oko čestrdesetak stanovnika u 14 domaćinstava, od čega je sedmoro dece školskog uzrasta. Živi se mahom od poljoprivrede i stočarstva, nalik onome kako su živeli i njihovi preci. Najviše se uzgajaju krave, ovce, koze i svinje, dok je od poljoprivrednih kultura najviše zastupljena mahuna, tikvica i lubenica. O vrednim rukama meštana suvišno je govoriti, vidi se to na svakom pedlju zemlje koju obrađuju. Kako i sami kažu, najviše živoga blaga u čitavoj Dubravačko-neretvanskoj županiji uzgaja se upravo u Glušcima. Čak i u poznim jesenjim danima plodovi njihovog rada vidljivi su na sve strane, od bašti prepunih tikvica, mahuna, kupusa, nara, paprika, luka, zeleniša kao da će uskoro leto, a ne zima. Mogli bi od svega toga pristojno živeti, kažu, da nije poplava koje im, bar dva puta godišnje, potope i polje i useve.

- Gotovo tri do četiri puta godišnje većina polja završi pod vodom. Tamo gde su usevi voda dođe i do četiri-pet metara. Voda nam potopi put, odseče nas od grada. Tada zovemo gradske vlasti u Metkoviću i oni nam pošalju pomoć, čamce i Gorsku službu da nam olakšaju funkcionisanje. Čitav ovaj kraj, kao i dolina Neretve, močvarno su i poplavno područje pa nam voda dođe i kao blagoslov i kao najveća opasnost – pojašnjava Stanko.

Za vreme bivše države napravljen je širok odvodni kanal kojim je višak vode sa polja oticao u reku Misinu. No proteklih je godina u Glušcima izgrađen kamenolom „Obšivač“, odvodni kanali koji su kroz isti prolazili zatrpani su, dok se krivica za to traži u gradilištu koje je tu prethodno postojalo. Rešenje postojećeg problema se ne nazire, iako gotovo 30 godina meštani Glušaca samo traže pomoć u zaštiti od poplava njihove privatne imovine.

- Mi se i dalje uzdamo u Hrvatske vode da će nam rešiti pitanje tih odvodnih kanala kako nam zemlja više ne bi tonula. Nekadašnji kanal od 300 metara širine za odvod vode sada je manji od 50 metara, a niko se ne bavi tim problemom. Bez pumpi i proširenja kanala ništa se neće napraviti. Nama je pre mesec dana sve što smo imali od poljoprivrede bilo poplavljeno, a ovi ljudi žive od toga, od svog rada i od svoje zemlje, onoga što svojim rukama proizvedu – iskreno će Stanko.

Tamo gde su sami mogli nešto učiniti, nisu se meštani Glušaca previše oslanjali na tuđu pomoć. Parohijiski dom, igralište za decu, teren za autobusku stanicu, uređenje groblja, sve su inicirali sami i u svakom poslu zajedno učestvovali.

- Mala smo mi zajednica i ne možemo baš sve sami. Ne smem izostaviti ni podršku gradskih vlasti grada Metkovića i našeg manjinskog Veća koji su nas podržali i pomogli kad god je to bilo moguće. Najbitnije nam je da imamo svoju crkvu Svetog Petra i Pavla koja je izgrađena 1929. godine na temeljima stare crkve, koja je najstariji hram u Donjem Poneretvlju i koja nas je i u najtežim vremenima, baš kao i danas, okupljala pod svojim svodovima u dobru i zlu što se kaže. Pored nje izgradili smo u novije vreme i parohijski dom koji nam služi za sva naša okupljanja, druženja, proslave. Još da nam se malo proširi seoski put i autobusko stajalište uredi, pa da ljudi mogu lakše da nam dolaze, jer ih ovde uvek ima ko dočekati i ugostiti – kaže Stanko.

Provodeći nas kroz selo, od kuće do kuće i do svake njive i štale, i sami smo se mogli uveriti kakvi su ljudi, domaćini i radnici malobrojni meštani sela Glušci. Iako vazda u poslu i trci sa vremenom, ruku od zemlje ili sa žuljevima koji od novih ne stižu ni da zacele, i vremena i prostora će naći da vas ugoste, ponude ne samo kafom, već svime onim što u kući imaju.

Jedan od takvih je i Milan Bojbaša kojeg na putu kroz selo srećemo. Metlu iz ruku ne ispušta dok razgovor vodimo, jer koze i krave tim putem prođoše pa da njihovim tragovima niko ne gazi, veli nam. Kratak je dan, a posla puno. Devedesetogodišnjoj majci je ručak spremio, oko 150 ovaca na ispašu pustio, stotinak koza namirio i pomuzao, tri krave obišao, uz to još i četrdesetak svinja i nešto koka nahranio, kako on to od milja, tepajući nabroji. Ima i baštu, krompira i luka, i domaćih jaja i pilića, ali i sira iz mješine koji iznosi da nas počasti. Žena i ćerka su mu u Srbiji, a on bez svojih Glušaca, kaže, nije dugo mogao.

Milan Bojbaša

- Sedam godina sam bio odsutan pa se vratili brat i ja. Oca sam do kraja gledao, majka je živa i o njoj brinem. Eto nešto blaga imam, pa sam od jutra do mraka na sve strane. Nekad i noću, ako za dana ne stignem, pa lampu na glavu ako treba nešto u bašti napraviti, ili ako koja koza ostane sa jaretom u brdu pa je treba potražiti. Raditi se mora, jer se drugačije ne može ni živeti. Ako hodaš i po moru se vozaš, teško da možeš šta stvoriti i za sobom ostaviti. Nemam ja kad dubrovačke zidine obilaziti kad mi koze u toru leže – sve kroz šalu Milan priča, iako sve to više ima veze sa istinom nego sa šalom.

Na pijacu, kaže Milan, ne nosi ništa što nije proizveo sam, bez ikakvih aditiva.

- Samo im zdravlje donosim na tezgu, sveže mleko od mojih kozica, mladi sir, surutka, jaja, povrće iz moje bašte. Kako je moj pradeda radio, koji se rodio 1860, tako i ja danas sa svojih 60 godina. Ja to najviše tako volim, onda znam da sam sve sam stekao sa ovih deset prstiju, bez dugmeta i pečata, pa neka kažu da sam staromodan – kroz osmeh će Milan, i još bi nam on pripovedao, ali mušterija na vratima čeka, pa korak pruži do podruma sa domaćim sirom i svežim jajima.

Tek par metara dalje šezdesetčetvorogodišnji Jovo Vuković u bašti je čupao travu. Napravi pauzu tek da nas pozdravi i na kavu da pozove. Radni vek je proveo u Metkoviću, ali se rodio, porodicu stekao i kuću izgradio u njegovim Glušcima.

- Samo pet meseci sam bio odsutan, koliko sam proveo u zatvoru na početku rata. Čim su me pustili ja opet nazad kući. Strah me nije bilo ničega, jer nikome ništa nažao učinio nisam, a snaga čoveku u prsima leži. Danas su mi tu žena i sin, ćerke se udale, a ja malo drva pilam, zemlju radim i tako, imam penziju i meni dobro. Imam ovaj aparat na srcu i šećeraš sam, ali radim puno i trošim ovo što proizvedem pa guram dan za danom, svoj sam na svome i to me drži. Nedostaje nam samo mladosti u selu, ovo što je ostalo sve je starije. Živi se dobro, nemamo belih pčela, ali smo zadovoljni onim što imamo – kaže Jovo.

I s tim rečima u mislima odlazimo iz Glušaca. Nisu tamo više svi Arnauti, Bojbaše, Vukovići, Likići, Pucari i Stanići, kao nekada, ali jesu svi oni koji su imali volje, snage i ljubavi da nastave život u svom rodnom kraju, na svojoj dedovini staroj više od 400 godina, tamo gde je sve, kako kažu, njihovo, njihov život i mesto pod suncem koje ni za jedno drugo na svetu menjali ne bi.