Goran iz Vrbnika kamenom oživljava kuće i hramove

Ljubav prema rodnom kraju, tradiciji gradnje nekadašnjih kuća, ali i samom kamenu kojeg, barem u Dalmaciji, nikada nije manjkalo, naveli su Gorana Petovića da sve to objedini u svoj hobi, izradu suvenira koji će mnogima vremenom postati jedna od najlepših uspomena na zavičaj. Sa ovim hobijem Goran je počeo da se bavi pre skoro deset godina u svojoj garaži.

Bez bilo kakve pripreme i edukacije, čak ni prethodnog znanja kada se radi o poznavanju strukture i obrade kamena, Goran je odlučio da se posveti pravljenju minijatura dalmatinskih kućica, autentičnih, u izvornom obliku, baš kao što su ih njihovi vlasnici ili neimari pravili vekovima unazad.

U početku je sve bilo amaterski, bez previše alata, koristeći samo kamen koji je po selu prikupljao, učeći od oca sa kojim je istovremeno obnavljao porušeni porodični dom. Trebalo mu je i tada mnogo vremena, truda, mnogo strpljenja i osećaja da svaki pronađeni kamen oblikuje po meri, da njim podigne zidove ili prekrije krov zamišljene makete kućice, baš onakve kakvom su je u originalu njegove oči videle. Ono što je, kaže, tada imao nameru da sebi sačuva kao uspomenu dopalo se i drugima i upravo to ga je navelo da nastavi dalje.

- Kada sam počinjao sve je bilo nekako slučajno. Probao sam sebi da izradim jednu maketu stare kuće kao uspomenu na onu koja je zaista postojala. Stavio sam fotografiju te makete na svoj profil na internetu, nenadajući se da će to privući veliku pažnju i interesovanje ljudi. Sve što sam u tom trenutku imao bili su ljubav prema kamenu, jedna klešta i čekić, pa mi je za izradu jedne kućice trebalo mesec dana pa čak i više. Ideja sam imao, ali često nisam ni sam znao kako da ih do kraja realizujem - priseća se Goran.

Čuvar uspomena

Vremenom su se rađale i nove ideje, zapažao je stvari i detalje na koje u početku i nije obraćao mnogo pažnje. Svaka maketa bivala je bolja, upotpunjenija. Svaka kuća imala je nešto svoje, drugačije od prethodnih, pa je i Goran tako razvijao svoju maštu i kreativnost. Želeo je, kaže, da svaka vrata, prozor, dvorište ili bunar, budu baš onakvi kakvi su u izvornom obliku postojeće kuće, da onaj ko maketu svoje kuće ponese negde u daleki svet ima u njoj urezano sećanje na sve što je bilo nekada.

- Kada bi me pozvao neko od ljudi ko nakon rata više ne živi ovde, te zatražio da mu napravim njegovu kuću od kamena, zaista sam se trudio da ništa ne propustim. Odlazio sam do tih kuća i satima posmatrao, upijao, nastojao da vidim i osetim svaki taj detalj, svaku neravninu ili autentičnu stvar koju bih mogao uklopiti u celinu da, onoga trenutka kada bude gotova, taj neko kaže ovo je moja kuća. Vidi bunar što je deda napravio, ili vidi prozore koje je otac ugrađivao, prag na kojem smo kao deca sedeli. Da na taj način vrati sve one uspomene koje su okolnosti i vreme donekle uništili. Često sam se budio noću sa nekom novom idejom, želeći da adekvatno odgovorim na svaki takav izazov - priseća se Goran.

Izradio celokupno imanje jednog Kistanjca

Od onih početnih primeraka prošlo je mnogo vremena pa je i Goranov hobi, vremenom, dobio neku drugu dimenziju. Izoštrile su se i oči i ruke, stvorio je osećaj za najsitnije detalje, a ambicija da bude što bolji vodila ga je do sve većih projekata, daleko zahtevnijih od prvobitnih maketica. Tako je i nedavno, po želji jednog meštanina iz Kistanja, u minijaturnom obliku izradio njegovo celokupno imanje.

- Čovek me je zvao i izrazio želju da mu napravim autentično imanje koje ovde ima kako bi ga, kao suvenir, čuvao u svom novom domu daleko odavde. Nekoliko puta sam odlazio do njegove porodične kuće, satima razgledao, merio, fotografisao svaki mogući detalj. Dovoljno je da vam kažem kako sam napravio oko tri stotine fotografija na osnovu kojih sam pravio sebi podsetnik na sve što sam video. Pored kamena za kuću ubacio sam i drvo za stolariju, rešetke na prozorima izrađivao od žice, za staklene detalje koristio sam plastiku od flaša, zatim lim od kojeg sam pravio poklopce ili kofe na bunarima, zvona za hramove pravio od čahura metaka, zatim još more nekih materijala koje sam, u zavisnosti od suituacije, mogao da prilagodim - pojašnjava nam Goran.

Izgradiće i maketu manastira Krka

Gde god da nađe neki predmet i materijal on ga, po navici, nastoji uklopiti u ono što radi. Snalazi se kako zna i ume pa u šali kaže i kako će ga supruga ubiti što neretko kupuje mnoštvo toga da bi iskoristio za neki sitni detalj. Kompleksnije stvari zahtevale su i više posvećenosti i snalaženja.

- U početku sam kamen tražio po selu, i znao čitav dan provesti u prikupljanju da bih napravio jednu maketicu. Sada je to malo drugačije, odgovarajući kamen kupujem na jednom stovarištu, mermerni za krstove i beli za prozore, a druge materijale koje ne mogu naći u prirodi nađem preko interneta. Na isti način sam sebi pribavio i neophodan alat koji mi olakšava posao, brojne sitne brusilice, bušilice, turpije i sve ono što mi treba - kaže Goran.

Pored izrade kućica počeo je izrađivati i hramove širom Eparhije dalmatinske. Koliko ih je do sada napravio ni sam se ne može setiti, gotovo da nema sela čiju crkvu ili manastir kroz svoje makete nije oživeo, mnoge čak i po nekoliko puta. I nisu to samo oni kameni motivi koji čine jednu građevinu, već sve kako jeste, uz ugrađene ikonostase, zvonike, svetla, pa neretko i zvuke duhovne muzike koja dopire iz hramova. Upravo to je jedan od projekata koji je upravo završio i kojim se, do sada, najviše ponosi.

- Poslednje što sam napravio jesu pet crkava i jedan manastir koji se nalaze na području opštine Biskupija. Sve one zajedno biće postavljene kao neka vrsta izložbenih eksponata u zgradi Opštine kako bi, svako ko tamo svrati, na neki način mogao da vidi deo duhovnog i kulturnog nasleđa naroda sa područja ove opštine. Bio je to najveći izazov i najveći posao kojem sam se posvetio u poslednje vreme, i drago mi je što će to ostati sačuvano na jednom mestu i kao uspomena za naredne generacije. Iako je želja još mnogo, da što više toga napravim i sačuvam za sebe, moram reći da je najveća ona da u svojoj maketi ovekovečim i naš najstariji manastir i naše duhovno središte, manastir Krku. To je, narodski rečeno, krupan zalogaj, ali se nadam da ću i to jednoga dana uspeti ostvariti - otkriva nam naš sagovornik.

Ni volje ni želje, ni ljubavi ni ideja još uvek ovom mladom čoveku ne nedostaje. Jedino čega često nema na pretek jeste vreme, jer se svom hobiju posvećuje uglavnom nakon završetka radnog dana, onda kada završi sve poslove kojima sebi i porodici obezbeđuje egzistenciju.

Kada se drugi spremaju na počinak on pali lampu u svojoj kamp prikolici, improvizovanovanoj radionici, da zvukovima ne bi remetio ukućane, i tamo prepušta svojoj mašti i putovanju kroz vreme, oživljavajući uspomene iz prošlosti kao zalog za one u budućnosti.

Radost onih za koje ih izrađuje, ništa nije manja od njegove stvaralačke, pa iako od ovog posla ne može da se živi, njegova kreativnost živeće u domovima brojnih Dalmatinaca širom sveta.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.