Gornja Suvaja u Lici bez puta u bolje sutra

Suvaja je naseljeno mesto u sastavu opštine Gračac. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj, Suvaja je pripadala staroj opštini Donji Lapac. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, Gornja i Donja Suvaja koje zajedno čine jedno mesto, brojale su oko devedeset stanovnika.

Dragan-Radmilović-sa-suprugom-Natašom Gornja Suvaja
Dragan Kukić i Nataša Radmilović, Gornja Suvaja

Iako jedno selo u dva dela, život je u Gornjoj Suvaji, bar kako i sami meštani kažu, znatno teži i drugačiji, naročito u zimskom periodu. Do samih kuća u gornjem delu sela teško je, pa čak i nemoguće, doći ukoliko za to nemate odgovarajuća motorizovana sredstva; terensko vozilo, traktor ili bager. Najbolje to znaju dve porodice, Kukići i Ćopići, jedine koje i danas žive u Suvaji Gornjoj.

Nikola Ćopić, zajedno sa majkom, u svom je selu poslednju deceniju. Tu, kako kaže, žive čuvajući petnestak krava i isto toliko ovaca, zajedno se boreći sa nedaćama kojih je, u ovom mestu, i dalje mnogo.

– Zime su ovde jako teške i dugo traju. Visoki snegovi, vejavice, neredovno pročišćavanje puteva koji su ionako u katastrofalnom stanju, čine opstanak teškim i nemogućim. Naroda je malo, gotovo da nas i nema. Majka i ja smo sami u jednom delu sela, pa čovek nema koga ni pozdraviti, sa kim kafu popiti. Ali opet, na početku i na kraju, uvek ističem kako nam je najveći problem za normalno funkcionisanje, prvenstveno put. Tri kilometra puta, koliko nam treba do glavne ceste, nije nikada asfaltirano, uzbrdica je, snegovi i kiše odnesu ono što se leti privremeno naspe peskom, i mi bez terenskog vozila nigde ne možemo. – kaže Nikola za naš portal.

Prema rečima našeg sagovornika kiša stvara veliki problem stanovnicima.

– Čim jedna kiša padne, ovde nastane jaruga, duboke rupe koje je teško preći i koliko god da smo se žalili nadležnima, za ovaj problem niko nije imao sluha. Odgovor je uvek isti: „Bili smo , nasuli smo, rešićemo“ ali je to samo privremeno „krpljenje“ koje nama ništa ne rešava – žali se Nikola.

Za sve ove godine, zvanjem i dopisima, uporno je nastojao da pokuša izmoliti asfalt, no ni Županijske ceste u Zadru, ni opštinska ispostava u Gračacu kojem pripadaju, do danas nisu našli rešenje za postojeći problem. Kaže da se nadležni ipak odazovu dva puta godišnje, ali na ovakvim terenima i u takvim ličkim uslovima, nudeći samo privremeno rešenje, trebali bi izlaziti posle svake kiše ili otapanja snega.

– Mnogi koji nisu u sličnoj situaciji rekli bi da preterujemo, ali nisu u „našoj koži“. Kad kažu da je problem što neko nema strju ja se zamislim, ali onda vidim da bih ja krave mogao držati samo sa lampom ili svećom, a bez prilaza to je jako teško. Vodu imamo jer imamo mnogo vrela, živimo nedaleko od samog izvora reke Une, a ako mene pitate, voda i put su dva najosnovnija elementa za opstanak, a mi jedan od ta dva nemamo. Što je najgore, gledajući iz ove perspektive, ni na vidiku nema rešenja za to – pesimističan je Nikola.

Ostajali samo najizdržljiviji, vraćali se samo vezani za zavičaj

Teško je reći i da li će neko u Suvaji, Gornjoj ili Donjoj, gde je sada ukupno oko pedeset meštana, živeti u neko dogledno vreme. Ni sam Nikola u to više ne veruje. Rat je raselio stanovništvo na različite strane, ali su i pre njega ljudi odavde mahom odlazili, baš zbog teških uslova života.

Nikola Ćopić Gornja Suvaja
Nikola Ćopić

– Sa ratom ili bez njega, ljudi su bili primorani da odlaze. U ovakvim uslovima ostajali su i opstajali samo najizdržljiviji, a vraćali se samo oni koji su istinski bili vezani za ovaj kraj i bili spremni na težak život, odricanje. Niko ko ovde nije rođen ne bi mogao tu da živie. Danas nas je mizerno malo, a u narednih pet godina, ako se ništa ne promeni, onda ovde više neće živeti niko – siguran je Ćopić.

Baš kao i Nikola, isto mišljenje deli i mladi bračni par koji živi u Gornjoj Suvaji.
Dragan Kukić i Nataša Radmilović, roditelji su trogodišnje devojčice Milice, koja je ujedno i jedino dete u ovom delu sela. Oboje supružnika je nezaposleno, žive zahvaljujući poljoprivredi i stočarstvu. Nakon povratka Draganovih roditelja, i Dragan je odlučio da dođe u Suvaju iz Apatina. Tu se oženio, stvorio porodicu. Ljubav prema rodnom kraju navela ih je na taj korak, a danas su jedni od retkih koji iskreno priznaju da postoje momenti kada se kaju zbog svoje odluke.

– Bilo je lakše dok se Milica nije rodila, sami smo se nekako snalazili. Ipak, danas nismo prioritet mi već ona, a za nju neke budućnosti ovde nema. Nema društvo, ne možemo je voziti u Gračac ili Srb samo da bi videla decu. Oboje smo nezaposleni, a ona će kroz koju godinu krenuti u vrtić, školu. Autobus ovde ne može, što znači da bi jedno od nas samo trebalo da nju odvozi i dovozi iz škole. Ja, čak i kada bih dobila posao morala bih kupiti terensko vozilo da mogu do grada, a zima kad dođe, tad ne bih mogla ni ići. Zato sve češće imamo razgovore na temu ponovnog odlaska, jer moramo misliti na budućnost svog deteta. Lakše bi nam, možda, bilo i sada opet sve krenuti iz početka, dok smo još mlađi, pa da nam bar dete ne bude asocijalno i uskraćeno za sve što njeni vršnjaci imaju – iskreno će Nataša.

Mirni su, kažu, samo zbog činjenice što znaju da su uradili sve što je u njihovoj moći. Dragan je, svojim traktorom, dovozio zemlju, šljunak, sam nasipao i ravnao put kako bi mogli da dođu do grada. Pokretna trgovina do njih ne može doći, u slučaju da nekom zatreba zdravstvena pomoć ni vozilo hitne pomoći do njih ne može, kao ni trgovci koji bi dolazili po stoku. U letnjem periodu, kad nema kiše i snega, nekako se i može, dok je zimi svaki odlazak iz Suvaje uvek neizvestan.

Predivan kraj, ali odsečen od sveta

Život u Suvaji nije ni za stariju, a kamoli za mlađu generaciju ljudi. Bez redovnog prevoza, put od pedeset kilometara do Gračaca čini se još dužim. Jedino tamo mogu kupiti sve životne namirnice koje im svakodnevno trebaju, pa se sve one kupuju, najčešće, jednom u petnestak dana.

– Za svaku veću nabavku, moramo ići do Gračaca, dok se za sitnice snalazimo odlaskom na pijacu u Srb, utorkom. Tada se kupi sve ono što je potrebno za petnaestak dana, zimi na mesec. Za nas odrasle je lako, ali za dete uvek nešto treba i tu smo vezani za grad. Ovo je predivan kraj, priroda, zdrav način života, čovek se može baviti poljoprivredom, stočarstvom, pčelarstvom, ali sve je to teško ako ne možete vaš proizvod redovno plasirati, a kupci vam ne mogu doći do kuće. To su sve razlozi zašto se ljudi ne vraćaju, zašto niko ne želi živeti u selu, jer od onoga što radite ne možete živeti, a posao i da nađete u gradu nezgodno je do njega putovati – dodaje Nataša.

Gornja Suvaja bez puta u bolje sutra
Gornja Suvaja bez puta u bolje sutra

Odsečeni od civilizacije, lagano odustaju i od prvobitnih namera ostanka i života u selu, napora da dokažu da se radom i trudom može pristojno živeti na svojoj zemlji, biti svoj gazda. Bez previše zahteva, svih ovih godina, sami su nasipali put, krčili rastinje i neprohodne staze, za šta više, ni volje, ni vremena nemaju. Tri kilometra asfalta, koji bi možda i druge naveo da krenu njihovim stopama, postalo je prepreka za najosnovnije funkcionisanje.

Zamenica načelnika opštine Gračac, Rajka Rađenović, u prijašnjem razgovoru rekla je kako je povremeno nasipanje za sada jedino rešenje koje imaju. Nedostatak novčanih sredstava uvek izrodi neke druge prioritete, a zimi je posla oko raskrčenja puteva u Lici, uvek previše. Baš iz tog razloga, strahovi malobrojnih povratnika u Suvaju, objektivno djeluju opravdano. Za par godina, toliko pomenuti put više neće imati ko čistiti ni nasipati, mala Milica će gaziti nekim asfaltom do škole, a još jedno ličko selo ostaće bez i jednog stanovnika, samo ne voljom onih koji su mu, do sada, davali prioritet za budućnost.

 

Komentariši