Gračačka poštarka u pohodu ličkim selima

Putevima od Gračaca do Srba, Udbine, Donjeg Lapca i Gospića, uključujući i sva okolna sela u sastavu gračačke Opštine, svake nedelje bar jednom prođe dvadesettrogodišnja Marija Marković, mlada poštarka i jedina žena u toj ulozi na pomenutom terenu. Poslednje dve godine od kako je, kako kaže, sticajem okolnosti dobila posao u ispostavi pošte u Gračacu, Marija stiže do svake kuće i u najnepristupačnijim ličkim zaseocima kako bi dostavila penzije, račune i pošiljke do namenjenih adresa, uživajući pritom u svom poslu. Geografski široko područje zahteva dobru organizaciju posla, ali i dobro poznavanje seoskih zaselaka za čiju nevidljivost se priroda sama pobrinula. Jedan dan Velika Popina, drugi dan Bruvno, treći Zrmanja, pa Suvaja, Rudopolje, Mazin i sve tako u krug, jer područje koje obilazi obuhvata više od četrdeset sela.

- Za mlade ljude koji žive u ovim krajevima nema previše izbora kada je posao u pitanju. Privreda, ugostiteljstvo i turizam su tri osnovne grane koje još uvek pružaju najviše mogućnosti da se dođe do nekog sigurnijeg posla. Jedno vreme, nakon završetka srednje škole, bila sam zaposlena u objektu gde se pripremala brza hrana. Pre dve godine otvorila se mogućnost da radim kao poštar u Gračacu i ja sam to sa zadovoljstvom prihvatila - priča nam Marija svoje početke, ističući kako je ljudima po terenu u prvi mah bilo čudno kada im ženska ruka u ulozi poštara dođe na kućni prag.

Vole je i kada donosi račune

Loši i neprohodni putevi, vremenske nepogode, većinom pusta sela, deonice od nekoliko stotina kilometara na kojima za vreme posla gotovo nikoga i ne sretne, i priroda kroz koju se sam ne bi svako osmelio prolaziti, nisu prepreka za hrabru i spretnu, mladu ličku poštarku, koja sve izazove sa osmehom savlada. Već je navikla, kaže, jer je za kratko vreme dobro upoznala i sela kojima putuje i ljude koji tu žive, ali i navike onih koji nisu tu tokom čitave godine. 

- Putevi jesu loši, naročito u selima gde živi mali broj ljudi pa se i infrastruktura slabije uređuje. Posebno je kritično zimi, padavine su obilnije pa se ne može baš svuda proći. Bilo je situacija da mi je automobil zaglavio u blatu, pa nam je dva dana trebalo da ga izvučemo. Ali nema straha, bilo kakav problem da imam sa autom uvek mogu pozvati kolege iz Gračaca i znam da će odmah priskočiti u pomoć. Negde je signal za telefon slabiji, negde se rastinje raširilo pa se teže provući  ili nije pokošeno pa treba malo opreznije voziti, tamo gde nemam prostora okrenuti se, izađem pa prošetam do kuća, uglavnom nije to ništa problem kada si upoznat sa situacijama i okolnostima na terenu - sa osmehom navodi Marija. 

Koliko joj se u selima raduju, makar i račune donosila, i sami smo se na terenu uverili. Uz čašicu razgovora, pozitivne energije i mladosti koja u ovim krajevima Like najviše fali, ponese Marija sa sobom iz Gračaca sve što joj zatraže ljudi po selima. Makar bilo i sitnica, u ovakvim uslovima izolovanosti od civilizacije, nemerljiva je to usluga.

- Ljudi već uglavnom znaju koji dan i u koje vreme sam u njihovom selu. Čim čuju zvuk automobila, oni koji mogu, uglavnom izađu ispred da me sačekaju. Ako je nešto hitno dođem i mimo rasporeda. Pored pošiljki koje im nosim, ako im nešto drugo zatreba  oni me nazovu. Evo, baš danas sam nosila čoveku neke špage za trimer. Meni to nije problem, a znam da njima puno znači. Mnogi mi odmah daju novac da im platim račune koje donesem, da ne moraju oni ići do grada. Ipak, više od svega navedenog ljudima treba živa reč, neko ko će makar kratko stati i popričati sa njima, jer su željni društva, prođu dani da nikoga drugog i ne vide. Stalno zovu na kafu, ručak, nude nečim ne bih li još malo ostala, ali na žalost nema uvek vremena za duže razgovore jer vreme za čas prođe.

Mariju ni za šta ne bi menjali

Za kratko vreme upoznala je Marija sve ljude po terenu, stekli su međusobno poverenje jedni u druge, pa i kada se slučajno na putu sretnu, uvek jedni drugima nastoje pomoći. Sava Lapac, kojeg tog dana na putu kroz Zrmanju sretosmo, sačekao je Mariju da preuzme račune za nekoliko svojih rođaka i komšija kako bi Mariju poštedeo dodatnih kilometara.

- Sve su to uglavnom računi za struju. Nas je u zaseoku pet-šest koji smo stalno tu. Jedan čovek je u bolnici, jedan u Srbiji, pa ja uzmem njihove račune i kad dođu onda oni to plaćaju. Što bi se ona morala autom zavlačiti gore u selo kad ja to mogu poneti, ionako su to sve moji rođaci i komšije. Ali moram reći da to njoj inače nije problem, ništa joj nije teško. Svi ti ljudi koji rade kao poštari su dobri, povremeno se menjaju na terenu pa smo se svi dobro upoznali, ali Marija nam je odlična, nema bolje i nećemo je menjati - kaže Sava.

Sava Lapac

I ostali Ličani koje kroz selo upitasmo za njihovu poštarku, imali su samo reči hvale za Mariju. Umiljato čeljade, kako je od milja zovu, svojim dolaskom donese dašak života koji u većini ličkih sela nedostaje više od bilo čega. Koliko im znači kad im samo režije plati, iz grada ili u grad ponese nešto hitno, najbolje znaju oni koji žive od svojih skromnih penzija, u selima gde stanovništvo može lako na prste da se izbroji.

- Odlična nam je poštarka. Mlada, brza, hitra, uvek na vreme stiže, uvek pozitivna i vedra. Svakom se fino javi, kulturno pozdravi, učini kome god šta treba. Eto moja komšinica pored je stara i teško pokretna, njoj penziju u kuću donese i nikada ni dana ne okasni, a ljudima koji žive od tog primanja to mnogo znači. Nema ko ružnu reč da kaže, naprotiv. Svima nam donese dašak života makar svojom pojavom i vedrinom - kaže Mira Fetahagić koja je svoju zagrebačku adresu menjala za onu u Zrmanji.

Mira Fetahagic i Marija

Nekoliko kilometara dalje, teškom mukom i uz pomoć štake pred Mariju je izašao i Dane Čanak.

- To je jedno lepo, pametno i spretno, umiljato čeljade. Nikada okasnila nije. Kad je nešto hitno, ne čeka dan kad joj je red da dođe u selo, već je eto odmah. Fino se pozdravi, upita, ono što joj zatražiš to učini. Žena i ja smo sami ovde, izolovani od svega, nema ni autobusa ni drugog saobraćaja da pored kuće prolazi. Za odlazak u Gračac ili Knin, samo da račune platim, trebalo bi mi najmanje pedeset evra, a to je četvrtina moje penzije. Ovako ona to sve napravi, uzme pare, plati, donese račun i mi se ne moramo misliti. I nije to samo posao, to je odraz ljudskosti, poštenja, i to treba poštovati - kaže nam Dane.

I zato Mariju nismo smeli dugo zadržavati ni u poslu ometati jer, valjalo je toga dana do svakog zaseoka otići, u zaključane kuće poštu na sigurno mesto u dogovoru sa vlasnicima ostaviti, a potom opet u Gračac do kraja radnog vremena stići. Kratko pozdravivši požurila je ka ostalim ličkim terenima, noseći ne samo poštu, nego i radost koju nesebično deli sa svojim Ličanima.