„Hleb naš nasušni” – od praistorije do današnjih dana

U okviru programa „SKC sredom” Srpski kulturni centar iz Vukovara predstavio je izložbu posvećenu hlebu, namirnici bez koje bi ljudska ishrana bila nezamisliva.

„Hleb naš nasušni” skc sredom

U organizaciji Srpskog kulturnog centra iz Vukovara i Biblioteke „Zaharija Orfelin” u Vukovaru je 13. oktobra predstavljena izložba pod nazivom „Hleb naš nasušni” posvećena namirnici koja je čoveka održala od praistorije do modernog vremena. Autorke ove, u svakom pogledu, veoma ukusne izložbe su istoričarka Svetlana Antić i bibliotekarka Maja Alić koje su potrudile da posetiocima i vizuelno i narativno dočaraju kako je nastala ova bazična životna namirnica bez koje bi opstanak čovečanstva bio na velikoj kušnji.

Izložbu je uvodnom besedom otvorio direktor Srpskog kulturnog centra Srđan Sekulić pročitavši zapis o hlebu i krušnoj peći iz knjige Đorđa Nešića „Luk i voda”, a onda je posetioce izložbe kroz priču o hlebu nadahnuto i izuzetno jednostavno i lepo provela autorka izložbe Svetlana Antić.

– Poznavajući naš narod i našu kulturu i iščitavajući čitav niz knjiga shvatila sam da nas hleb prati od rođenja pa do smrti i on jednostavno predstavlja ceo naš svet. Smatram da o hlebu treba nešto reći jer naš narod ima čitav niz običaja i obreda koje bez hleba jednostavno nije moguće zamisliti. Osim priče o pripremi i vrsti tih obrednih hlebova bilo je važno reći i kako je uopšte došlo do nastanka hleba i kako se priča o hlebu razvijala od praistorije do danas – kaže Svetlana Antić.

„Hleb naš nasušni” skc sredom (1)

Priča o hlebu ne bi bila potpuna da je ostala samo na slikama i rečima pa su se autorke izložbe potrudile da posetioci vide i razne alatke koje su naši stari koristili u pripremi hleba kao što su naćve odnosno drveno korito u kome se hleb mesio, zatim lopare, sita za brašno, keramičke peke, ćupovi i razne druge posude. Bilo je tu i raznovrsnih uzoraka žitarica – raži, zobi, pšenice, ječma, zatim kuhinjskih krpa sa narodnim vezovima i sl. Međutim, izložba ne bi bila potpuna da posetioci nisu imali priliku da i svojim nepcima iskušaju i osete razne vrste hlebova, naročito onih obrednih koji se pripremaju za slavu, Vaskrs ili Božić. To je celoj ovoj izložbi dalo jednu sasvim drugačiju dimenziju

– Slava je nešto što je karakteristika jedino pravoslavnih Srba jer taj običaj nema ni jedan drugi pravoslavni narod. Slavski kolač ne predstavlja samo hleb kao takav, njegovu pripremu prati čitav niz drugih obrednih radnji i rituala. Domaćica ga mesi u ranu zoru sa osveštanom vodom, a pre svega toga se pomoli Bogu. Za taj kolač pravi razne ukrase koji svaki za sebe imaju svoju simboliku i svoje značenje. Na primer od testa izradi cvet da joj deca budu lepa, knjigu kako bi dobro učili, brojanicu da bi bili dobri ljudi i vernici, a najvažniji ukras na slavskom kolaču je poskurica, koja označava pripadnost srpskoj pravoslavnoj crkvi – objašnjava Svetlana Antić.

„Hleb naš nasušni” skc sredom

Inače, poskurica je četvrtasti pečat sa krstom oko kog su urezana slova IS HS NI KA – grčki, „Isus Hristos pobeđuje”. Pravi se pet takvih pečata od testa i stavljaju se na vrhove pet kugli.

Izložbi je prisustvovao zapažen broj posetilaca a jedna od njih je i Jelica Grujić koja nije krila svoje zadovoljstvo onim što je na njoj prikazano i rečeno.

– Jako sam se obradovala kada sam čula da će biti održana ovakva izložba jer nemamo tako često priliku da čujemo i vidimo nešto slično ovome što smo danas doživeli. Mnogi i ne znaju gotovo ništa o ovoj temi i dobro je da se ovakve izložbe organizuju. Ja lično sam dosta upoznata sa svim ovim a naročito sa ovim običajima oko Božića, Uskrsa, a pogotovo slave. Inače sam članica Udruženja žena „Jelica” i sve smo ovde došle jer nas ova izložba zanima – rekla je.

Tain – srpski vojnički hleb

Među raznim vrstama hlebova pripremljenih za ovu izložbu posebna pažnja posvećena je tainu, odnosno srpskom vojničkom hlebu, koji je snagu srpskog vojnika održavao tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata. Tain je svoje ime dobio po istoimenom turskom izrazu za sledovanje, a napravljen je od mešavine raženog i pšeničnog brašna u odnosu 70:30 i ima osobinu da se teško kvari. Može da stoji nedeljama, pa i mesecima, a da ne izgubi ni najmanje od svog kvaliteta. Primerak taina mogli su da vide ali i da probaju i posetioci ove jedinstvene izložbe.

– Ovaj hleb zaista vredi probati, izuzetno je lep, ukusan i kvalitetan i zaista vas dugo održava sitim. Zato i nije nikakvo čudo što je ovaj, po svom sastavu veoma jednostavan hleb, održao tog srpskog vojnika. Istražujući ovu temu naišla sam na podatak da jedna žena u Srbiji, nisam upamtila mesto, i danas proizvodi tain i prodaje ga – otkriva Svetlana Antić.

„Hleb naš nasušni” skc sredom tain

Priča o tainu je zaista zanimljiva jer ovaj hleb za srpskog vojnika nije predstavljao samo hranu nego i svojevrsnu amajliju. Svaki srpski vojnik sledovalo je jednu veknu od 800 grama ovog hleba dnevno, a činjenica da je u obaveznom delu njegove uniforme bila i torbica za hleb, svedoči o tome da je tain za srpskog vojnika bio svetinja. Sledovanje od 800 grama obezbeđivalo je dovoljnu energetsku vrednost da vojnik može uspešno izvršavati svoje osnovne borbene zadatke. Kad su to mogućnosti dozvoljavale, tain je kombinovan sa jačim, slanijim sirom, uz luk, papriku i pasulj. Na početku Prvog svetskog rata uz tain su vojnicima deljene i suve šljive, pošto je u Gornjem Milanovcu ostala velika količina šljiva, čiji su izvoz sprečili Austrougari.

Svoje sinove majke su u rat ispraćale zavetovavši ih da svoje prvo sledovanje ovog hleba ne pojedu nego da ga čuvaju u svojim torbicama kao svojevrsnu amajliju. Prema narodnom verovanju takav hleb čuvao ih je i štitio od kuršuma. U muzeju u Pirotu sačuvan je jedan tain ispečen još davne 1912. godine koji je redov Aleksa Zdravković vratio iz rata, a čuvao ga je na nagovor svoje majke. I sam Aleksa je verovao da ga je od smrti sačuvao upravo taj tain koji je celog rata nosio u svojoj torbici. Tako je Tain postao simbol snage, vere i hrabrosti celog srpskog naroda. Kad god bi vojnika zahvatilo beznađe i očaj vadio je iz svoje torbice svoje prvo sledovanje taina i sa majčinim zavetom u mislima ljubio to parče buđavog hleba zahvaljujući Bogu što je još živ. Tim gestom sakupljao je snagu za novi dan i novu bitku.

Da bi posetiocima izložbe približili ovaj hleb organizatori su se potrudili da svako dobije i recept za njegovu pripremu ukoliko se odluči da proba samostalno da ga ispeče.

Zainteresovani ovu izložbu u Srpskom kulturnom centru mogu da vide još naredne dve nedelje, u prepodnevnim časovima, a već narednih dana u posetu centru i biblioteci doći će i učenici iz nekoliko osnovnih škola.

Recept za pripremu taina

Iako je recept za tain veoma jednostavan njegova priprema traje više od 24 časa. Za pripremu jednog taina potrebno vam je 3 čaše brašna (70 procenata raženog i 30 procenata belog pšeničnog brašna), zatim dve kafene kašičice soli, tri četvrtine kafene kašičice suvog kvasca i jedna i po litra vode.

Najpre treba izmešati brašno, so i kvasac, a zatim dodati vodu. Dobijenu smesu ostaviti da odstoji 12 časova, a nakon toga je ponovo promešati i ostaviti da stoji još 12 časova sve dok se na površini ne pojave mehurići vazduha. Na dasku za mešanje pospite brašno i testo na njoj preklopite kao pismo a zatim prevrnite i pokrijte. Posuda u kojoj ćete peći tain mora da ima poklopac i mora da se zagreje pre nego što u nju stavite hleb. Poželjno je da ta posuda bude zemljana. Poklopljeno pečete oko pola sata na temperaturi od 25° celzijusa, a zatim skinete poklopac i pečete još 20 minuta. Dok se tain hladi čućete pucketanje koje znači da je hleb valjano ispečen.

Lebac (zapis iz Zavičajnog rječnika „Luk i voda”)

„…Hleba najviše imaju oni koji ne seju, ne kose, a to su vlasnici vršalica, mlinari, trgovci… Ali je on najslađi onima koji do njega dolaze sopstvenim znojem. Čini mi se da niko ne ume da jede sa takvim zadovoljstvom hleb ili vruće lepinje kao oni čije će naćve brzo ostati prazne. Niko ne ume da poštuje hleb kao siromasi. Nije nikakvo čudo što majke uče decu da dignu i poljube parče hleba ako im ispadne iz ruke. Hleb treba poštovati … i ljubiti.” – zapisao je o hlebu Milan Čordašić, a njegov zapis u svom Zavičajnom rječniku „Luk i voda” preneo Đorđe Nešić.

Komentariši