I u Hrvatskoj se može dobro živeti od svoga rada

Preduzetnička klima u Hrvatskoj nije baš najpovoljnija, ali uz dobro razrađen plan i ideju moguće je izgraditi porodični biznis i uz to zaposliti još nekoliko ljudi. O tome govore i naše priče iz Slatine i Orahovice.

Saša Čalić Slatina porodični biznis
Saša Čalić

Uspeti u privatnom porodičnom biznisu znači pre svega osloniti se na vlastite snage i upornost. Ako čovek poseduje neko znanje i sposobnost, koju može poslovno da iskoristi, uspeh, iako nije zagarantovan, je ipak moguć. U Slatini smo posetili Sašu Čalića koji je otvorio građevinsku firmu nakon što je više od trinaest godina proveo u inostranstvu.

On je 2002. godine otišao u Italiju, a vratio se 2016. Kada je odlučio da otvori građevinski obrt od države je dobio potporu za samozapošljavanje od 55.000 kuna i to mu je, kaže, pomoglo da uloži u potreban alat i ubrzo je krenuo sa poslom. Sada uz njega ima još dva radnika i bori se.

– Posla ima dovoljno jer sve je manje ljudi koji hoće da rade ove teže fizičke poslove tako da i majstora sve više nedostaje i sve je veći problem naći ih na tržištu rada. Sve to beži u inostranstvo u potrazi za bolјim životom. Radimo i kuće u obnovi, ali sve više se grade i nove kuće tako da posla uopšte ne manjka – kaže Saša koji je oženjen i ima troje dece.

Život u Italiji nije bio loš, ali rodni kraj i kuća uvek su mu, priča Saša, nedostajali.

– Pogotovo mi je bilo teško zadnje dve godine u Italiji, ne zbog novca, toga je uvek bilo dovoljno, ali vukla me nostalgija. Naše je ipak naše. Osim toga, tamo se stalno živi pod nekakvim presingom pa sam odlučio da živim malo sporije i skromnije. Zato sam se vratio. Iako je sa mnom bila i porodica i nisam bio usamljen presekli smo jer ovde imamo i kuću, i roditelje, i prijatelje. Sve nam je ovde, a tamo smo bili bez prijatelja, sami i stranci, tako da smo odlučili da se vratimo na svoje i nisam se pokajao. Od rada se može i ovde lepo živeti – ističe Saša koji kaže da u sredini u kojoj živi nema nikakvih problema.

„Život je ovde dobar“

Firma koju Saša vodi je manja, u rangu zanata, ali radi i u kooperaciji sa većim firmama. Rade širok spektar poslova od izgradnje kuća, keramičarskih radova, uređenja dvorišta i parkova, kuća od temelja do krova i dr.

– Ovde sam živeo sve vreme, a devedesetih sam imao samo šest godina tako da se malo čega i sećam, ali nikada nisam imao problema, život ovde je dobar – tvrdi Saša s kojim smo razgovarali na gradilištu.

U vreme kada su zbog pojave koronavirusa stali gotovo svi poslovi Saša je normalno radio jer su svi poslovi bili već ranije dogovoreni, a pošto ih je samo trojica i radove obavljaju na otvorenom nije bilo ni nekih posebnih mera koje bi ih sprečavale u tome.

– Malo nas je, uglavnom smo jedan od drugoga na velikom razmaku i nikada ne sedimo jedan kraj drugog, tako da nije bilo potrebe da prekidamo iako smo radili malo sporije nego inače.

Ova dva primera iz Orahovice i Slatine pokazuju da se i u Hrvatskoj može uspešno poslovati i obezbediti egzistenciju ne samo za svoju porodicu nego se može zaposliti i druge. Potrebno je samo dobro proceniti vlastite snage i mogućnosti i živeti u skladu s tim. S obzirom na to da u Hrvatskoj ima sve manje radnika svih profila nije teško pronaći ni klijente jer pravih majstora i lljudi koji umeju da rade će uvek trebati.

Jovanovići iz Orahovice sedam godina u porodičnom biznisu

Ljubica i Aleksandar Jovanović iz Orahovice vlasnici su firme koja proizvodi metalnu galanteriju, održava firme i objekte i izrađuje strojeve.

– U ovom periodu najviše radimo aluminijumske ograde za koje su ljudi trenutno najviše zainteresovani. Zbog pojave ovog virusa posao je malo stao, ali uz dobro planiranje ipak se može obaviti dosta posla. Suprug i ja firmu smo otvorili pre sedam godina. Krenuli smo u posao sami, a sada već imamo sedam radnika. Nije lako, radimo od jutra do naveče, tu nema odmora i ne možemo reći kako imamo osmosatno radno vreme. Muž je stalno u firmi, stalno ga neko zove i uvek je zauzet poslom. Nema tu ni subote ni nedelјe, ni svetka ni petka. Jedino tako se i može uspeti, ali najvažnije je znati i voleti posao kojim se baviš – kaže Ljubica sa kojom smo razgovarali u Orahovici nakon proslave hramovne slave u tamošnjem manastiru.

Pri otvaranju firme pre sedam godina Ljubica i njen suprug od države su dobili podsticaj u iznosu od 25.000 kuna i to im je u startu dosta pomoglo da krenu u posao.

Ljubica Jovanović Orahovica porodični biznis
Ljubica Jovanović

– Taj novac bio nam je od velike pomoći jer je svaki početak težak i to nam je puno značilo. Sada više ne učestvujemo na nekim konkursima, jer možemo sve sami da isfinansiramo, samo smo zbog ove situacije sa koronavirusom uzeli podsticaj za plate radnicima. To je ponudila država jer je posao malo stao – objašnjava Ljubica.

Ljubica je pre udaje radila živela u Osijeku gde je završila tekstilnu školu. U struci je radila jako malo, a onda je sa suprugom odlučila da krene u preduzetničke vode. Aleksandar je radio u firmi koja se bavila konstrukcijom mašina, a onda je dobio ponudu za posao u Ukrajini. Nakon nekoliko meseci provedenih Ukrajini tamo je izbio ratni sukob i morao je da se vrati.

– Mi smo pre desetak godina svi nameravali da se preselimo u Ukrajinu, ali eto, sudbina je ipak htela drugačije. Mislim da se i ovde može uspeti, naravno, ako čovek hoće da radi i ako zna da iskoristi ono što ima u glavi i u rukama. Kada smo prošle godine tražili radnike ispostavilo se da to baš i nije tako lako kako nam se činilo. Nekako, imam osećaj da ljudi prosto više ne žele da rade, a plate bez rada nema nigde pa ni u inostranstvu. Ljudi koji kod nas rade uz platu primaju i dodatak za rad na terenu jer uglavnom i jesu na terenu i mislim da su zadovoljni – priča Ljubica.

Preduzetnička klima u gradu Orahovici je, kaže Ljubica, dobra. Prošle godine su od grada dobili i pomoć za ulaganja u proizvodnju.

– To je išlo tako da mi uložimo, a od grada smo posle dobili jedan deo nazad i dobili smo podsticaj za nova zapošljavanja. Za lјude mlađe od trideset godina koje smo zaposlili dobili smo jednokratnu pomoć od 12.000 kuna, a isto toliko smo dobili i za one starije od trideset godina. To su nepovratna sredstva za ugovore od godinu dana i na neodređeno vreme – objašnjava Ljubica.

Pomažu i zajednici u kojoj žive, a u planu je izgradnja pravoslavne crkve

Zarađeni novac Ljubica i njen suprug ne koriste samo da bi zadovoljili svoje životne potrebe i egzistenciju nego se bave i društveno korisnim radom. Naime, njih dvoje planiraju da pomognu ponovnu izgradnju pravoslavne crkve u Orahovici koja je 1942. godine srušena.

– Negde 1983. godine započeli su radovi na ponovnoj izgradnji ove crkve, ali se došlo samo do izgradnje temelja. Dogodilo se tako da nisu ishodovane sve dozvole pa su radovi obustavljeni. Kao dete sam dosta vremena provodila u Orahovici jer sam tu imala baku. U blizini te porušene crkve nalazila se crkvena kuća u kojoj su se nakon Drugog svetskog rata održavala bogosluženja i sada nam je u planu da izgradimo novu crkvu, ne baš tolikih gabarita kao što je bila prvobitna, nego nešto manjih, ali na istim tim temeljima. Crkva je posvećenja Rođenju Presvete Bogorodice i lani smo 21. septembra, nakon dvadeset i osam godina, ponovo imali službu Božiju na mestu gde je nekada bila ta crkva – priča Ljubica.

Orahovica
Orahovica

Za sada još uvek nemaju saglasnost grada, ali oko svega se angažovao i vladika Jovan i nacrti te manje crkve su već izrađeni pa Ljubica veruje da neće biti većih problema da se dozvola za gradnju ishoduje.

– Za izgradnju veće crkve trebalo bi mnogo više i vremena i sredstava i vladika se odlučio za izgradnju manje crkve na zemljištu koje ionako pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Trenutno radimo na obnovi bunara koji se tu nalazio, a nadam se da će ove godine biti završeni bar temelji crkve. Kažem, crkva će biti manja, a površina na kojoj su stari temelji će sva biti popločana i biće stavljena jedna nadstrešnica i mislim da će to biti jako lepo – kaže Ljubica koja je i predsednica Veća srpske nacionalne manjine u Orahovici.

– Narod je to prihvatio sa malom nevericom, ali ja verujem da ćemo u tome uspeti i daću sve od sebe da to tako bude, da to što pre krene i da pokažemo ljudima da hoćemo i da možemo. Verujem da kada vide da mi hoćemo da će se i drugi ljudi priključiti i pomoći.

Inače, Ljubica i Aleksandar su ponosni roditelji troje dece. Imaju dve ćerke od 21 i 18 godina i sina od 15 godina.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši