Kad se život i bukvalno sruši na glavu

Živeti u uslovima nedostojnim čoveka teško je i zdravim osobama, a kada ste ophrvani bolešću i bez prihoda, stanje postaje još nepodnošljivije. Dušanka Trbojević iz Banovaca teški je plućni bolesnik, a živi u kući u kojoj nema vode i čiji krov svakog trenutka može da potone.

Dušanka Trbojević Šidski Banovci

Zbog plućne embolije od koje je obolela pre pet godina Dušanka Trbojević diše uz pomoć aparata bez koga ne može ni noću ni danju. Zbog bolesti često mora da ide na lekarske kontrole, a nema gde ni da se okupa jer u kući, koja se, deo po deo, sama od sebe ruši, nema ni vode ni kupatila.

– Uvek nekoga treba da molim da mi donese vode ili, ako idem na kontrolu, moram da molim komšinicu da se kod nje okupam, a vi jako dobro znate kakva su vremena, ljudi to sve plaćaju i onda te nerado primaju. Ipak, imaju sažaljenja prema meni i mojoj bolesti pa mi se, da tako kažem, smiluju. Kao osoba sam, i pored svega pozitivna, i o svima imam lepo mišljenje i to je razlog što mi ljudi izađu u susret – priča, uz veliki napor, Dušanka.

Kuća u kojoj živi je roditeljska, ali nije u celini njeno vlasništvo nego je suvlasnik sa dvema sestrama koje se nasledstva nisu odrekle. Da problem bude veći, krov se pre tri godine srušio i tako njen životni prostor suzio do nepodnošljivih granica. Sve što ima je maleni sobičak u kom nema ni elementarnih uslova za život.

Dušanka Trbojević Šidski Banovci

– U ovoj kući teško sam živela i dok se nije srušila. Od tih jednokratnih pomoći koje sam dobijala od opštine održavala sam je koliko sam mogla, ali je uvek bilo pitanje vremena kada će se sve to srušiti. Kada se krov srušio oštećeni su vodovi za struju pa sam i od Elektre dobila da platim kaznu 10.000 kuna. Od muke sam pisala tadašnjoj predsednici vlade Jadranki Kosor koja je taj iznos podmirila i na tome sam joj do groba zahvalna tako da sada bar imam struju, koja mi je zbog aparata za disanje neophodna jer ga koristim preko celog dana i noći, a on jako puno troši – priča Dušanka.

U opštini nema kuća u državnom vlasništvu

Opština je voljna da pomogne i da Dušanki ustupi drugu kuću u zamenu, ali je problem što u samim Banovcima nema kuća u državnom vlasništvu. U pokušaju da reši njen problem opštinska uprava kontaktirala je Državnu kancelariju za obnovu i stambeno zbrinjavanje i Regionalnu kancelariju u Vukovaru, ali im je odgovoreno da na području opštine Nijemci nema slobodnih stambenih objekata, a prazni objekti u Banovcima i Vinkovačkim Banovcima su takođe u vrlo ruševnom stanju i nisu uslovni za korišćenje.

– Bila sam i sama u Regionalnom uredu u Vukovaru i oni su mi sve podrobno objasnili. Rekli su mi da ni u Banovcima ni u opštini Nijemci nema kuća, a da ih ima meni bi prvoj dali. Ne mogu da mi daju ni materijal da kuću popravim i obnovim, jer mora biti jedan kroz jedan u mom vlasništvu, a ja sam tek suvlasnik. Na kraju krajeva, da je kuća i u celini moje vlasništvo trebalo bi mi jako puno novca za majstore, a ja taj novac nemam – objašnjava Dušanka.

 

U Banovcima je Dušanki ponuđena na prodaju jedna kuća. Cena nije velika ali ona nema novca da je kupi, a to bi, kaže, bilo rešenje za njene probleme.

– Ta kuća jeste skromna, ali je krov dobar i sobe su solidne, međutim, ja je nemam od čega kupiti. Kada bih nekako došla do tih 3.500 evra, koliko za nju traži njena vlasnica, mogla bih da je sredim. Kada bi se našao neko da mi pomogne bila bih mu do groba zahvalna. Zato sam vam se i obratila, pa možda mi se neko smiluje. Žena koja prodaje kuću za nju je tražila i više novca, ali eto, kaže da bi je meni dala i za toliko – priča Dušanka.

Dušanka Trbojević Šidski Banovci kuća

U kući u kojoj sada živi dočekati zimu za Dušanku je veliki rizik, a pitanje je da li bi i ostatak krova izdržao teret ako bi tokom zime napadalo više snega. Rizično je i kada padaju kiše jer su elektroinstalacije jako oštećene pa kada dođu u dodir sa vodom na sve strane prašti i seva.

Na kraju treba reći da Dušanka ima dva sina, ali ni oni nisu u stanju da joj pomognu jer i sami teško žive.

– Mlađi sin je oženjen i ima ćerkicu. Posao traži na sve strane, a inače je moler. Snaja bi se brinula za mene, ali nisu u stanju jer se i sami pate. Posao kojim se sin bavi je dobar, ali ovde nema gde da se zaposli pa će morati da ode dalje, možda u Split jer su mu tamo nešto obećali. Stariji je, kako da kažem, imao malo problema sa zakonom pa je sada u zatvoru, ali uskoro treba da izađe. On bi hteo da živi sa mnom, ali gde ovde da bude kada imam samo ovu jednu sobicu? Kada bih imala bar tu skromnu kućicu on bi se brinuo za mene jer ja ne mogu da budem sama – kaže Dušanka.

Dušanka je rođena 1957. i da je stanje drugačije još bi mogla da radi, ali bolest je učinila svoje. Teško se kreće i otežano diše pa nije u stanju ni da si skuva, a i ono što bi mogla da kupi nema gde da drži i čuva. Živi od 1.260 kuna penzije i jednokratnih socijalnih pomoći opštine. U sobici u kojoj boravi strašno zaudara zbog nemogućnosti da održava red i higijenu i zato što nema vode. U očaju koji ju je snašao obratila nam se u nadi da će se neko odlučiti da za nju nešto učini i pomoći joj.

Komentariši