Okupili se da proslave učiteljicin 80. rođendan

Prva generacija đaka bobotske učiteljice Savke Stojaković okupila se zajedno sa svojom učiteljicom kako bi proslavila njen 80. rođendan.

Savka Stojaković oš bobota

„Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba”, kažu stihovi čuvene srpske pesnikinje Desanke Maksimović, a da je zaista tako svedoči i prva generacija Boboćana koju je odškolovala učiteljica Savka Stojaković. U želji da joj se još jednom oduže za svu dobrotu koju im je pružila njeni bivši đaci okupili su se da zajedno proslave njen 80. rođendan.

Sve je bilo kako treba, došli su svi koji su mogli, ispekli joj njenu omiljenu „Vasinu tortu” i ukrasili je svećicama sa brojem 80 koje je teta Savka s osmehom na licu ugasila. Poslali su joj i frizerku da na zajedničkoj slici njihova učiteljica bude lepa.

Učiteljica Savka rođena je 1940. godine u Bršadinu, a u Bobotu je došla prvog septembarskog dana 1960. godine i taj dan pamti i danas.

– Sa svim generacijama bilo mi je lepo, ali ova prva ostala mi je u posebnom sećanju, bila su to dobra deca. Pamtim ih zato što su me slušali. Za razliku od današnjeg vremena onda se još moglo primeniti i neke oštrije disciplinske mere, ali to su bila poslušna deca i nije bilo potrebe za tim. Puno smo se družili, igrali, smejali, ali kada ja kažem da je dosta i da sada radimo brzo bi se uozbiljili. Bila sam mlada i mogla sam s njima da izađem na kraj. Ni sama ne znam koliko sam generacija izvela na put, ali ova mi je jedna od najdražih, jer evo i danas, posle toliko godina, uvek nešto pripreme i druže se – započinje svoju priču učiteljica Savka.

Savka sada živi sama

Odlazak u penziju, za koju svi rade i bore se celoga života, nije uvek onakav kakvim ga čovek zamišlja. Sve se iz korena promeni i čovek odjednom oseti nekakvu neobjašnjivu prazninu i pustoš.

– Znate, kada ode u penziju, jer svi ostare i daj Bože da svi to dočekaju, onda se čovek oseća nekako odbačen u stranu i svi ga brzo zaborave. Sama sam, muž mi je umro pre šest godina, sin mi je u Brodu, ćerka u Novom Sadu, a meni se nikuda ne ide jer najlepše mi je u mojoj kući. Ali samoća je teška pa vam je drago kada vas neko makar nazove telefonom pa malo sa vama popriča jer onda vidite da vas se neko seća i svesni ste da postojite – opisuje učiteljica svoje penzionerske dane.

Savka Stojaković oš bobota

Prisećajući se učiteljskih dana osamdesetogodišnja Savka ističe kako su to bila neka lepša vremena, možda i zbog toga što je tada bila mlada, ali svakako bila su to drugačija vremena od ovih danas.

– Mislim da se danas ne bih snašla. Velika je to razlika u shvatanjima, sve se promenilo. Ne znam, ja sam možda bila malo strožija, ali moja deca su slušala. Znate ono kad deca idu na užinu, moja su išla u redu jedno po jedno i sve u svemu bilo je to lepo vreme, što bi se reklo „kada je i Bog hodao po zemlji”. Ja sam za te 43 godine izvela na put puno dece i kada bi se svi oni sakupili na jednom mestu bilo bi ih puno fudbalsko igralište. Onda su generacije bile velike, između 30 i 35 učenika, a moja zadnja generacija 1992. godine imala je 21 učenika i to je ujedno bila i moja najmalobrojnija generacija. Sve prethodne imale su 30 i više đaka. Za sve te godine možda sam imala jednu ili dve mame sa kojima se nisam slagala, koje su se na mene ljutile, ali znam da sam sa svom decom postupala jednako i fino i nije bilo većih problema – priča teta Savka.

Rado se prisećaju đačkih dana

Da je zaista tako i bilo svedoče njeni bivši đaci, sada već i sami bake i deke, koji su se ponovo okupili oko najdraže im učiteljice da zajedno proslave njen 80. rođendan. Sećanja na zajedničke doživljaje nadirala su jedna za drugim, a učiteljica Savka strpljivo ih je slušala.

– Teta Savka je ovde učiteljica još od vremena kada smo mi išli u treći razred, a mi sada imamo 68 godina. Nas je u razredu bilo preko 50 i bio je to najveći razred u školi. Sedeli smo u onim tzv. skamijama, drvenim školskim klupama, i kada je ona došla pogledala nas je ozbiljno i od prvog dana ona je za nas bila zakon. Autoritet nije stekla silom nego stavom i držanjem i mi smo je slušali, a u njenoj učionici je uvek bio mir. Ako na putu do škole nekoga nismo pozdravili ona je to znala i uvek nas je upozoravala da to tako ne sme da bude. Danas su odeljenja mala, svega petnaestak učenika, pa opet nema discipline jer deca danas imaju svoja prava, a i roditelji se preterano zaštitnički ponašaju – priča, takođe učiteljica u penziji, Ljubica Bauković koja je i jedna od organizatora proslave teta Savkinog 80. rođendana.

To da je nastavnica Savka bila dobar pedagog svedoči i činjenica da su svi učenici iz generacije 1952. završili najmanje srednju školu, a mnogi su završili čak i visoke škole.

– Ona je sve postizala svojim autoritetom i mi znamo da nas je volela i mi smo voleli nju. Zato se i posle toliko godina okupljamo, proslavljamo njen rođendan i prisećamo se tih lepih zajedničkih vremena – priča Ljubica.

Svaki nastavnik ili nastavnica od dece su dobijali nekakav nadimak, ali nju su deca zvali jednostavno Savka.

– Ne znam da li sam imala nekakav nadimak, ali to i nije važno. Svi oni sada već imaju i unuke, a neki su nažalost i umrli, ali ja njih uvek vidim onakve kakve sam ih zapamtila, vesele i razdragane, i sećam se svega što smo zajedno radili, igrali se na snegu, trčali… To je bilo nešto posebno – ističe nastavnica vidno dirnuta pažnjom svojih bivših đaka. Ponovo su joj priredili dan za sećanje.

Likovi koje je učiteljica Savka zapamtila su likovi dece, a danas su ta njena deca i sami bake i dedovi. Čudan je to osećaj, kaže učiteljica Savka koja i pored svih tih godina na njihovim licima još uvek prepoznaje one iste crte devojčica i dečaka iz najlepšeg doba njihovog i njenog života.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši