Pet godina od velikog praska

Ulazak Hrvatske u Evropsku uniju 1. jula 2013. godine proslavljen je velikim vatrometom sa zagrebačkog Bundeka. Od tog velikog praska do danas nije se dogodilo ništa spektakularno dobro zbog čega bi građani ove države, bili oni pripadnici većinskog ili manjinskih naroda, (bez obzira, jer svima nam je u cilju da nam bude bolje) mogli da budu ponosni i zadovoljni.

EU vatromet ilustracija
Ilustracija, Foto: Flickr

Hrvatska je, a s njom i svi mi, već pet godina u Evropskoj uniji. Za privilegiju da postane njen član morala je da prođe kroz mukotrpne pristupne pregovore pune raznih usklađivanja, dorađivanja i uslovljavanja, a sve to vreme njenim građanima Evropska unija propagirana je kao idealno uređeno društvo u kom sve besprekorno funkcioniše i čiji su zakoni ništa manje nego savršeni.

Pet godina je prošlo i to je bio sasvim dovoljan vremenski period u kom smo mogli da se uverimo da Evropska unija ni iz daleka ne liči na raj kakvim su nam ga predstavljali u vreme kada nismo bili njeni građani. Čak šta više, po mnogim pitanjima pokazuje neverovatnu količinu slabosti. Uzmimo za primer nedorečenu i lošu spoljnu politiku spram Rusije, podanički odnos spram Amerike ili pitanje izbeglica i migranata iz Sirije i drugih arapskih zemalja koji su nahrupili na njene granice.

Euforija, ako je uopšte i bilo, u Hrvatskoj je brzo splasnula i ovih pet godina smo svedoci da Evropska unija ne samo da nam nije donela bolji i kvalitetniji život nego da nam je kvalitet života po mnogo čemu i unazađen. Istina, više ljudi pronašlo je radna mesta, ali problem je u tome što su, da bi u tome uspeli, morali da napuste Hrvatsku.

Jeste, građani mogu da putuju, ali to su mogli i ranije kada im je za prelazak granice umesto lične karte trebao pasoš. Jedino što im je za to putovanje nedostajalo bio je novac. Imamo li ga danas više? Imamo li manje korupcije? Da li je država socijalno osetljivija? Jesu li nam javna uprava i sudstvo efikasniji? Poštuje li Hrvatska ono na šta se obavezala tokom pristupnih pregovora kada su u pitanju prava manjina? Da li se isplatilo to što smo na puno članstvo čekali deset godina? Jesmo li od svega toga imalo profitirali?
Odgovor na sva ova pitanja nije teško dati jer niti u Hrvatskoj po pitanju zaposlenja cvetaju ruže, niti nam je standard porastao, niti je korupcije manje, a o poštivanju prava nacionalnih manjina da i ne govorimo. Ne samo da nisu unapređena nego su manjine počele da gube i ona prava koja su imale i pre nego što je Hrvatska započela pregovore o pristupanju EU.

Već nam najavljuju kako ćemo od 2031. godine za penziju morati da radimo do 67 godine života. Najavljuju da ćemo novac iz drugog stupa morati da vratimo državi ako ne želimo da ostanemo bez dodatka na penzije od 27 odsto. Ona priča da će penziju u EU imati svi, kakvu takvu, i to bez obzira da li su ikada igde radili ili ne ispala je samo šarena laža.

Kada su u pitanju prava nacionalnih manjina verovali smo da će EU o tome da brine, da će budno motriti na ponašanje svojih članica i da će reagovati kada se primeti da neka od njih ta prava krši. Na primeru ćirilice u Vukovaru videlo se da ne samo ne reaguju na očigledna kršenja prava manjina, nego da ih to uopšte i ne zanima. Setite se, nekakav EU birokrata, kome se danas ni imena ne sećamo, saopštio nam je da su pitanja manjina u nadležnosti država članica i da se Evropska unija u to neće mešati. Zbog čega onda sva ona gnjavaža u pristupnim pregovorima? Koga su onda hteli da prevare? Hrvate, Srbe ili sve zajedno?

Ulazak Hrvatske u Evropsku uniju 1. jula 2013. godine proslavljen je velikim vatrometom sa zagrebačkog Bundeka. Od tog velikog praska do danas nije se dogodilo ništa spektakularno dobro zbog čega bi građani ove države, bili oni pripadnici većinskog ili manjinskih naroda, (bez obzira, jer svima nam je u cilju da nam bude bolje) mogli da budu ponosni i zadovoljni.

Za većinu stvari koje nisu kako treba Hrvatska je najverovatnije sama kriva. Odliva visokoobrazovane radne snage ne bi bilo kada bi bila bolje stimulisana, ali Hrvatska ostaje i bez, nazovimo ih tako, običnih radnika i to u svim privrednim granama. Odlaze mašinci, građevinari, čak i kuvari jer ova država nema nameru da natera poslodavce da prema radnicima ispunjavaju obaveze. Verovatno ni mogućnosti koje pružaju evropski investicioni fondovi nisu najbolje iskorištene, a i zato bi neko valjda trebao da odgovara.

U svemu su nas pretekle i zemlje koje su nam ranije sa zavišću gledale u leđa.

Bez namere da glorifikujem bivšu državu, koja je bila EU u malom, neki se još dobro sećaju da su tada periode od pet godina nazivali petoletkama. Postojali su planovi šta će se tokom tih pet godina u zemlji izgraditi, unaprediti i poboljšati, a nakon isteka svake od petoletki podnosili su se izveštaji. Prva EU petoletka u Hrvatskoj pokazala je ne samo da planovi nisu ispoštovani nego i to da nikakvog plana, sem krupnih reči i lažnih obećanja, nije ni bilo.

Komentariši