Pisanjem pesama i crtanjem ispuni svaki dan

Kao nastavnica fizičkog vaspitanja Ružica Skakić je sve do penzije radila u tri osnovne škole u kojima se kroz nastavu i igru družila sa decom i među njima tražila za sport nadarene i predodređene devojčice i dečake. Decu je, kaže, oduvek volela, a zbog toga je i odlučila da se školuje na Državnom institutu za fiskulturu, odnosno DIF-u.

- Mislim da nisam bila stroga nastavnica, ne znam šta o tome misle moji učenici. Volela sam sposobne i sportske tipove učenika, koji su bili baš talentovani. Bilo je jako puno mojih Kliščana koji su bili sportisti godine što je meni bilo drago pa sam ih vodila na razna takmičenja. U gotovo svim sportovima i sama sam postizala relativno dobre rezultate, a takvi i završavaju akademiju jer onaj ko je, na primer, samo fudbaler teže položi one druge ispite dok ovim svestranijim sve to lakše ide. Ja sam bila četvrta u mojoj grupi koja je diplomirala – kaže teta Ružica uz napomenu da je najviše volela stoni tenis i da i danas u podrumu ima sto za stoni tenis koji igra sa svojim unucima, kada joj dođu u posetu.

Pored sporta volela je i da piše, uglavnom poeziju, a tu ljubav razvila je još u ranom detinjstvu.

- Imam jednu malu sveskicu koja je stara već 60 godina, u koju sam zapisivala svoje pesme. Kasnije više nisam imala vremena za to. Udala sam se, dobila decu i posao, a kada sam otišla u penziju ponovo sam se tome posvetila i do sada sam izdala četiri knjige. Jako uživam dok crtam. Sad sam sama, muž mi je umro pre dve i po godine i u tom crtanju i pisanju sam pronašla neku utehu – objašnjava teta Ružica.

Prisetila se i jednog događaja iz detinjstva kada je njenu školu posetila velika srpska pesnikinja Desanka Maksimović.

- Ona je došla u našu školu kao gost. Ja sam bila mala i pred njom sam čitala moje pesmice i sećam se da je ona rekla da su te moje pesmice divne i predložila mi da ih pošaljem u Plavi devet pa ako dobijem nagradu moći ću sve da častim. Rekla sam joj da hoću, ali to nisam uradila niti smo se kasnije ponovo videle. Ali imam fotografiju s njom i to mi je lepa uspomena i to mi je tada bio podsticaj da pišem. Svaki dan moram nešto da uradim, ili da napišem ili da nacrtam. Radim uglavnom naveče jer kada je sezona za radove u bašti onda preko dana nemam vremena, a imam i koke. Kad sve to obavim i namirim onda sednem za sto, upalim svetiljku i pišem.

Kuća teta Ružice, gotovo svaki njen kutak, ispunjena je njenim crtežima, raznim igračkama koje je pravila za svoje unučiće, zbirkama leptira i kukaca i mnogim drugim predmetima koje je ona sama ukrašavala. Kako je i sama rekla, ona nema iluzija da je ono što radi nekakva visoka umetnost nego radije način da se zabavi, prekrati vreme i iza sebe ostavi neku uspomenu za svoju decu i unuke.

Za kraj smo odigrali i jednu partiju stonog tenisa i pokazalo se da i pored svojih poznijih godina još uvek dobro barata reketom. Vratiti joj lopticu nije bilo baš lako pa mi je čuvena izreka kako „nije važno pobediti, nego je važno učestvovati“ poslužila kao dobar izgovor.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.