Pomoć povratnicima – Drače dobile novi krov, a Bogdan smeštaj u domu

Sećate li se naših priča o porodici Drača iz Šopota kod Benkovca i Bogdana Lakića koji živi u kamp prikolici? Ovoga puta imamo dobre vesti, jer zahvaljujući donacijama porodice Glendžo, Drače su dobile novi krov, a Bogdan smeštaj u domu.

Porodica Drača novi krov porodica Glendžo

Da još ima dobrih ljudi koje dotiče nevolja onih koji pate uverili smo se proteklih meseci u selima oko Benkovca. Vapaj izmučenih ljudi, prema kojima život nije imao milosti, odjeknuo je u srcima onih koje ne znaju, koji su daleko, ali koji su muku ovdašnjih nevoljnika doživeli kao svoju sopstvenu. Odlučili su da pomognu, a da njihovo dobročinstvo ne bude pohvala njima samima, kao što to često biva, već da, u skladu sa svojim mogućnostima, ispune ljudsku i hrišćansku dužnost, a to je da pomognu onima kojima je pomoć više nego potrebna.

Naime, kada smo, pre tačno četiri meseca, prvi put obišli petočlanu porodicu Drača u selu Šopot kod Benkovca, u moru životnih nedaća i bolesti sa kojima se nose najstari članovi porodice, kao svoj najveći problem i brigu istakli su nam nedovršenu kuću bez krova.

Dotrajala ploča godinama je propuštala vlagu nakon kišnih dana, stvarajući pukotine na plafonima soba u kojima deca spavaju. Jedina primanja koja imaju su socijalna pomoć i dečiji dodatak za dvoje najmlađih ukućana. Sredstva sa kojima raspolažu nije teško raspodeliti, deo ide za lekove Davoru i Biljani, dok ostatka bude taman toliko da pokrije najosnovnije životne potrepštine. Krov na kući, iako jedan od prioriteta, makar imajući u vidu zdravlje najmlađih, nikako nije mogao doći na red.

Porodica Drača Šopot Benkovac tekst1
Davor i Božica Drača pre obnove kuće

– Vremenom je ploča na kući dotrajala i ispucala, pa zimi propušta vodu u sobe i stvara se velika vlaga. Za krov bi nam trebalo par hiljada evra, a to su sredstva koja mi nemamo kako ni odakle izdvojiti. Znatno jeftinije bi bilo da možemo kupiti bar zaštitni lim koji se postavlja umesto krova, sami bi ga postavili stariji sin Mirko i ja. Tako bi se rešili vlage, nezdravih uslova zimi. Mi za to sredstva nemamo, niti vidimo način kako do njih –  rekao nam je tada Davor Drača.

Drače još uvek ne veruju da je njihov san postao stvarnost

Lim umesto krova, kojim bi zaštitio kuću da daljeg propadanja, bio je njegov nedosanjani san.

Nije prošlo mnogo vremena od njegove ispovesti do javljanja crnogorske porodice Glendžo, koja je, iako ne poznajući ih, imala sluha za njihove muke. Ne želeći da od toga prave nikakvu pompu veličajući svoje delo dobročinstva, niti da ovim ljudima dodatno staju na muke provlačeći ih kroz humanitarne akcije, našli su posrednika, donirali sredstva za krov, sa jedinom željom da se radovi obave što hitnije kako bi porodica Drača konačno imala svoj „krov nad glavom“. U nedelju dana sve je bilo završeno, ostavivši Drače u neverici da se njihova agonija tako brzo i neočekivano okončala.

– Nismo se nadali da će se neko tako brzo javiti i toliku sumu novca izdvojiti da nam finansira čitav krov. Došao je čovek koji ima građevinsku firmu, uzeo mere za krov, otišao po materijal i za par dana sve je bilo gotovo. Kao neki film da se odigrao pred našim očima. Ne znamo ko je ta porodica koja je angažovala građevinsku firmu, ali znamo da su Crnogorci koji žive u Berlinu, i da su značajan novac izdvojili kako bi moja deca konačno imala zdravije, normalne uslove za život. Ko god da su, do Boga im hvala na ovome što su za nas uradili, mi nemamo ni dovoljno reči ni načina da im se zahvalimo i odužimo – još u neverici nam kazuje Davor, dodajući kako će ovu zimu mirniji dočekati.

Porodica Drača Šopot Benkovac tekst2
Božica, Biljana i Luka

Njegova supruga Biljana, jednako zahvalna ovoj humanoj porodici kao njen suprug, često, kaže, baci pogled ka krovu kako bi se po ko zna koji put uverila da im je dugogodišnji san postao java.

– Teško mi je poverovati jer smo predugo na ovo čekali. Sami nismo mogli, a na pomoć nismo previše računali jer je danas puno porodica kojima treba pomoć, puno je socijalnih slučajeva i nezbrinutih ljudi – svesna situacije i u ostalim povratničkim sredinama, priča Biljana.

Pomogli i Bogdanu Lakiću

A da je baš tako kao što govori, i sami smo se uverili u avgustu ove godine, u Biljanima Donjim, posetivši Bogdana Lakića koji je, uz ruševine porodične kuće, više od decenije živeo u kamp prikolici, bez najosnovnijih uslova za život.

Godine čekanja, mukotrpnog posla i nedostatka ostalih uslova neophodnih za život, uzele su danak i Bogdanu dodatno narušile već narušeno zdravlje. Teško se krećući uz pomoć štaka, sve teže se oslanjajući na bolesne noge, nije više bio sposoban za bilo kakav posao, a za pomoć se, tada nam je rekao, nije više znao kome obratiti. U prikolicu bez struje, vode, bez šporeta i frižidera sve je teže ulazio, i sa još težom mukom iz nje izlazio kada bi, čak i u mrkloj noći, morao do toaleta pod vedrim nebom.

Bogdan Lakić Biljane Donje

Jedino pravo koje je uspeo ostvariti bilo je ono na jedan kuvani obrok koji su mu, radnim danom, donosili iz Benkovca. I ništa više od toga.

Za Bogdanovu muku, baš kao i nevolje porodice Drača, sluha je imala porodica Glendžo, kad već niko drugi u ovoj državi nije.

Kako bi mu olakšali neuslovan život, pružili zdravstvenu negu, toplu postelju i higijenske uslove, finansirali su njegov smeštaj i boravak u Domu, bar dok se neko drugo rešenje ne izrodi, ako je to i moguće uzevši u obzir njegov zdravstveni karton.

Važno je napomenuti da uopšte nije bilo lako saznati ko su ljudi čija je pomoć usrećila benkovačke nevoljnike, ali smo se, pravde radi, potrudili saznati bar njihovo prezime, kako bi istina o ovim dobročinstvima bila potpuna. Crnogorska porodica Glendžo, koja godinama živi u dalekoj i bogatoj Nemačkoj, saznali smo, godinama pomaže gde stigne, pokazujući svojim primerom bratsku ljubav, koja nadilazi kilometre, socijalni status i nacionalnu pripadnost. Takođe smo saznali da je ova porodica u skorije vreme donirala čak 650 prehrambenih paketa pomoći za socijalno ugrožena domaćinstva u Dalmaciji, a mnogo je onih dobrih dela koja su učinili, a za koja nikada nećemo ni saznati.

Osećajući neopisivu zahvalnost ovim plemenitim ljudima, siromašni Dalmatinci im blagodare, verujući da će im se na svemu odužiti Bog, kad već oni nisu u prilici. Imajući pred očima i u umu sva ona znana i neznana dobročinstva porodice Glendžo, kao motiv njihovog čovjekoljublja nameće nam se misao Mitrofana Hilandarca, koji je rekao: „Naše je samo ono što poklonimo drugima!“

Komentariši