Predsednik koji to nije hteo da bude

Srbima Milanović više nije toliko simpatičan, ali su i pored svega, uveren sam u to, većina onih koji su na izbore izašli svoj glas poklonili upravo njemu iako dobro znaju da će se, kada su njihova prava u pitanju, u Hrvatskoj malo toga promeniti.

Foto: Fejsbuk stranica Zoran Milanović

Petoga dana ove 2020. godine Hrvatska je dobila novog predsednika, Zorana Milanovića, koji je u drugom izbornom krugu ubedljivo porazio svoju suparnicu Kolindu Grabar Kitarović. Dogodilo se nešto što je malo ko očekivao, odnosno pobeda kandidata koji je u izbornu utrku ušao iako je svojevremeno kategorički tvrdio da nikada neće biti predsednik. Doduše, ta njegova izjava dogodila se spontano nakon što ga je neko, u vreme kada je još bio premijer, sasvim slučajno oslovio sa „predsedniče“. Brzoplet, hirovit i pomalo ohol, kakav je od starta bio, Milanović je odmah reagovao.

„Neko me oslovio kao predsednika države, ali ja to nisam i nikada neću biti. Iz više razloga, a jedan je taj što vam moram govoriti istinu. Predsednik ne mora govoriti istinu. Ne sme lagati, ali ne mora govoriti istinu. A istina je takva da je ljudi u politici ne žele čuti. Moj posao nije da budem popularan i voljen, nego da objasnim i da se shvati što je istina“ – rekao je tada Milanović.

Dakle, Milanović je mesto premijera smatrao mestom na kom je dužnost „govoriti istinu“, a ne „biti popularan i voljen“. Sada se ispostavilo da to što je govorio 2014. godine nije bila istina. Ako sledimo taj obrazac onda bi mogli da očekujemo da ćemo sada, suprotno od ranije postavljene logike, sa mesta predsednika države na kom se „ne sme lagati, ali i ne mora govoriti istina“ čuti više istine nego sa mesta premijera, na kome je govoriti istinu ne samo preporučljivo nego i obavezno.

Moram priznati da kada je Milanović 2011. godine izabran za novog premijera nisam krio svoje oduševljenje tom činjenicom. Bio je pojava koja je mnogo obećavala, naročito kada su u pitanju prava nacionalnih manjina. Činilo se da će i Srbi u Hrvatskoj konačno dobiti vlast od koje mogu da očekuju da će ih tretirati kao ravnopravne članove društva. U početku je i bilo tako. Milanović je dosledno branio pravo Srba na vlastite škole, hteo je po svaku cenu da ispoštuje pravo na ravnopravnu službenu upotrebu srpskog jezika i pisma u Vukovaru, u svojim javnim govorima zalagao se za jednakopravnost svih građana Hrvatske.

Jeste da je neke stvari mogao i trebao da radi drugačije, naročito kada je reč o ćirilici u Vukovaru, što je uradio veoma aljkavo i nepromišljeno. Nikome, pa ni Srbima u ovom gradu, nije bilo jasno zašto su latinično-ćirilične table na državnim institucijama postavljane u cik zore. Po meni, trebalo je to urediti na način da to bude svečanost, da tome prisustvuju visoki evropski zvaničnici, strani ambasadori i među njima naravno i ambasador Srbije. Tada bi, verujem, sve izgledalo drugačije. Iz Vukovara i Hrvatske bila bi poslana poruka mira i tolerancije što bi motivisalo i Srbiju da pomogne u rešavanju nekih pitanja u odnosima sa Hrvatskom. Sa druge strane, teško da bi se i oni koji su kasnije te table razbijali zidarskim čekićima usudili da to rade da je tom događaju dat međunarodni publicitet kakav je zaslužio. Ovako kako je ispalo čini se da ni sam Milanović, iako se povodio zakonom, nije bio ubeđen da je radio nešto u šta je iskreno verovao.

Za vreme njegovog vođenja vlade, treba i to reći, Srbi iz istočnog dela Republike su izgubili neka prava koja su im do tada bila zagarantovana Erdutskim sporazumom, kao na primer pravo da imaju pomoćnike ministara pravosuđa, unutrašnjih poslova, obrazovanja i kulture. Milanović je bio taj koji je tu praksu prekinuo pravdajući to time da u vladi na čijem je čelu ionako ima dosta Srba. Time je, iako mu to možda nije bila namera, i sam potkopavao domete mirne reintegracije i dovodio u pitanje međunarodni pravni akt kakav je Erdutski sporazum.

Njegovi kasniji postupci i izjave bili su sve nespretniji i nerazumljiviji, često komični i na granici neukusa. Pred kraj mandata pokušao je, mada bezuspešno, da se dodvori čak i svojim ideološkim neprijateljima izjavom da je jedan njegov deda bio partizan, ali da je drugi bio ustaša, nevešto pokušavajući da vlastitim primerom izmiri dve hrvatske krajnosti. Zakuvao je i sa Srbijom zbog migrantske krize, a punih 505 dana suočio se i sa braniteljskim šatorom u Savskoj koji je tamo stajao sve dok nije izgubio izbore.

Da zaključim, Srbima Milanović svakako više nije toliko simpatičan, ali su i pored svega, uveren sam u to, većina onih koji su na izbore izašli svoj glas poklonili upravo njemu iako dobro znaju da će se, kada su njihova prava u pitanju, u Hrvatskoj malo toga promeniti. Odlučilo je ono malo kredita koji je čovek iz Glavica Donjih stekao na početku svoje premijerske karijere, ali i želja da na to mesto ponovo ne zasedne kandidatkinja iz Dražica koja je tvrdila da su za loše stvari koje im se dešavaju Srbi u Hrvatskoj sami krivi.

Za Srbe je Kolinda Grabar Kitarović zatvorena knjiga, prošlost koju valja što pre zaboraviti. Ona nikada i nije predstavljala nekoga od koga su mogli da očekuju bilo kakvo dobro. Milanović je ipak neka druga priča. Ponovo se vratio u politiku, ali u drugoj ulozi, možda malo manje važnoj, ali svakako ne sporednoj. Ima priliku da popravi utisak, a da li će u tome uspeti zavisi od toga kako će tu ulogu igrati. Kao profesionalac ili kao naturščik. Ono što sigurno znamo je da on pevati neće i da će ono što ćemo narednih pet godina gledati pre biti drama nego mjuzikl.

Komentariši