Što Brankove oči vide to njegove ruke naprave

Majstorska radionica Borovčanina Branka Kuzmanovića prepuna je raznih zanimljivih kreacija, umetničkih minijatura, brodova i automobila u bocama, ruža i ostalog cveća izrađenog od metalnog otpada, satova kukavica, pa čak i onih koji idu unazad, a ipak pokazuju tačno vreme. Sve to Branko radi u "slobodno vreme" prepuštajući se da ga vodi dan, jer iako planovi postoje oni, kaže, najčešće mnogo ne zavise od čovekove namere i volje nego od situacije.

Branko Kuzmanović

Razgovor sa Brankom Kuzmanovićem (72) dogovoren je još zimus, ali čekali smo da dođe lepše vreme, a kada se to konačno dogodilo desila se i ova nesreća sa pojavom virusa koji je zaustavio ne samo nas, nego i ostatak sveta i samo je potvrdilo njegove reči da su planovi jedno, a realnost ipak nešto sasvim drugo.

Lepo vreme bilo nam je potrebno zbog izlaska na Dunav jer Branko je imao želju da nam dočara zašto je veliki ljubitelj ove reke i njenih čari zbog čega je počeo da gradi i lađe, a jednom takvom i sam krstari ovom rekom čije obale poznaje kao vlastiti džep.

– Sve što radim podređujem tome da negde krajem aprila svojim brodićem krenem na put prema Đerdapu. Pojava ovog virusa me sada malo omela u tome pa sam sve morao da prolongiram za kasnije. Taj put je ranije uglavnom trajao 60-70 dana jer smo pravili jedan krug do Đerdapa Banatom i Bačkom, Savom, Dravom, Tisom, Moravom, Mlavom. Na tim rekama se zadržavamo i tako pređemo oko 1400 kilometara. Ceo taj put sada obavim za 25 do 30 dana jer imam malo brže plovilo nego što sam imao nekada – priča Branko dok vešto upravlja brodićem kojim odlazimo na levu obalu Dunava do Vukovarske ade.

U brodiću ima sve što mu je potrebno. Mesto za spavanje, malu priručnu kuhinju, stol za ručanje na rasklapanje, slavine sa Dunavskom vodom i vodom za piće. Pravi mali stančić. Ipak, najzanimljiviji je njegov brodski dnevnik u kom su do najsitnijih detalja opisana sva njegova rečna putovanja.

– Tu pored uobičajenih stvari poput datuma i godine putovanja upisujem i vremenske prilike navedenog dana i to kakvo je bilo jutro, dan i predvečerje, da li je bilo sunčano, oblačno ili je padala kiša, zatim koga smo toga dana sreli, gde smo sve pristali, šta smo doručkovali, ručali ili večerali, koliko smo goriva potrošili. Sve je tu i sve je zapisano i moram reći da su svi ljudi koje na Dunavu srećemo supruga i ja divni i dobri – naglašava Branko koji uz brodski dnevnik ima i knjigu susreta u koju se sami upisuju svi koje su supruga i on na svojim putovanjima Dunavom sreli i sa njima se družili.

Čovek od poverenja

Branko je rođen u Vukovaru 1948. godine, a tu i u Borovu se i školovao.

– Kazala je moja baba, bila je jaka zima te godine al’ su se tada rađala dobra deca – kaže u šali Branko ističući da je imao sreću što je porodicu zasnovao u Vukovaru i što je radio u Borovu u jednom krugu inženjera i tehničara u kom se znanje nesebično predavalo i tu je kaže naučio praktično sve što zna. Radio je 25 godina u Računskom centru na održavanju računarske tehnike sve do 1991. godine, a posle toga se bavio raznim drugim poslovima nakon čega je zbog bolesti penzionisan.

Branko Kuzmanović
Branko prelistava svoj brodski dnevnik.

Porodica Kuzmanović u Vukovaru i Borovu ima dugu tradiciju. Rođeni su Vukovarčani. Brankovi roditelji radili su kod „Bate“ u Borovu, a njegov stric Jovo Kuzmanović bio je urednik čuvenog borovskog lista „Izbor“ koji je izlazio u periodu između 1936. i 1941. godine.

– On je tada kod Bate bio mladi muž, kako su ih onda zvali. To su bili specijalisti u raznim granama proizvodnje koji su se usavršavali u Češkoj u Batinom Zlinu. Ja sam u Borovu nastavio da živim i radim, tu sam stekao porodicu i sve sreće koje sam doživeo u životu doživeo sam ovde.

Branko je u borovskoj fabrici radio vrlo specifičan posao koji su mogli da rade samo ljudi od poverenja.

– Osim što sam radio u borovskom računskom centru radio sam i razne druge poslove, između ostalog i održavanje i kontrolu uređaja za zaštitu od provala i prepada, odnosno našeg trezora. U taj trezor su deponovani novci praktično za sve zaposlene u Borovu. Tada nije bilo prebacivanja novca sa računa na račun nego su isplate bile u gotovini. To je strašno velika masa novca i to se moralo na takav način štititi. Bio to jedan veoma ozbiljan elektronski uređaj kojim se moglo pratiti u slučaju da neko napravi prepad. Taj posao radio je jedan uzak krug ljudi, a ja sam to sam održavao jer takav posao ne radi se ni sa kim u paru.

Život čine snovi, njihova ostvarenja i uspomene

Jedna od Brankovih najvećih preokupacija je obnova i restauracija starih automobila, tzv. oldtajmera. Trenutno rekonstruiše i obnavlja Alfu Romea 2000 GTV Bertone kakvog su vozili čuveni jugoslovenski trkači Drago Regvart, Sead Alilhodžić i Brana Višnjić.

– Život vam se sastoji od snova, od njihovih ostvarenja i od uspomena, a ja sam sanjao o tom autu. Bio sam u tome veoma uporan i evo došao sam do te Alfe koja je, istina, u raspadnutom stanju, ali ja ću je obnoviti i biće kao nova. Kako bi nabavio delove koji mu trebaju čovek mora da ima poznanstva, ne samo na području nekadašnje Jugoslavije nego i po celoj Evropi. Neke delove nabavljam čak i iz Amerike. Za ovu Alfu delove nabavljam u Engleskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji jer ih kod nas nema i za nekih tri, četiri godine mislim da ću je završiti.

Pored pomenute Alfe Branko je već u završnim fazama restauracije čuvenog Fiće odnosno Zastave 850 iz 1983, Folksvagena 1300, čuvene Bube iz 1970, a obnovio je i jedan Folksvagen T4 kombi koji je 1987. godište.

– Za sve što radim imam veliku podršku prijatelja jer neke stvari ne možete sami da uradite. Miki iz Vukovara pomaže mi oko tapacirunga što on izvanredno radi, Marko obavlja limarske radove, a Dejan sve to ofarba i prelakira. Oni sve to dobro znaju jer ako želiš te oldtajmere da dovedeš u stanje kakvo je bilo po izlasku iz fabrike ili još i bolje, onda to tako i treba da bude – ističe Branko koji je i sam bio ljubitelj adrenalinskih sportova.

– U mladosti sam se bavio sa više sportova. Jedno vreme sam trenirao plivanje, a volio sam i te adrenalinske sportove. Jedno kratko vreme vozio sam i moto trke, ali sam za njih bio prevelik. Na šampionatima Jugoslavije vozio sam nacionalnu klasu u Auto klubu „Akademac“ iz Beograda. Počeo sam kao startni broj 125, sledeće godine probio sam se na startni broj 47, onda 27, a na kraju sezone dogurao sam do druge startne pozicije. Sve vrhunske takmičare sam znao, na primer čuvenog Džoa Perića, a tada su vladala velika prijateljstva. Ti odnosi su bili toliko nesebični da ako bi se nekom na trkama desio neki kvar, iako je reč o velikom konkurentu, davao si mu svoje delove samo da bi se mogli trkati – priča Branko dok pokazuje svoje diplome, fotografije i članke iz takmičarskih dana.

Uz Slavka Sučevića bio je i organizator auto-trke koja je održana 1996. godine u Borovu naselju, a desetak godina bavio se i letenjem.

Svoje uspomene i snove ostaviće potomstvu

Sa minijaturnih brodova u boci kasnije je prešao i na izgradnju velikih brodica. Izgradio ih je desetak i moguće ih je videti kako se usidreni u vukovarskoj zimskoj lučici ljuljuškaju na talasima ili kako tokom leta plove Dunavom.

branko Kuzmanović brod u boci
Brankovih ruku delo.

Dok brodimo Dunavom Branko govori stihove pesme koju je spontano, jedne večeri uz vatru na dunavskoj obali nadomak Fruške gore, napisala grupa mladih ljudi, u kojoj je svako od prisutnih izneo neku od želja koje su u pesmi zapisane. Tom pesmom se oni koji krstare Dunavom opraštaju od prijatelja.

„Želim vam proleće, miris bašte i žamor dece,

Želim vam leto, obalu i raskopčane noći,

Želim vam jesen, slatko od dunja i kišobran za dvoje,

Želim vam zimu i toplu sobu i toplo oko srca,

Želim vam klupu i drvo, bombone i jabuke,

ispeglanu košulju, tamburu, miris tamjana, licitarsko srce,

petak uveče, stare fotografije i vetar s Fruške gore

Iako je već dugo u penziji Branko još uvek ima radno vreme i ko god ga treba tada ga može pronaći u njegovoj radionici smeštenoj u jednoj od borovskih garaža. Tu, gde vlada savršeni red i gde je sve složeno kao pod konac, on pokušava da ostvari svoje snove, a uspomene koje tako gradi, svoje brodove u boci, metalne ruže, koke i piliće, obnovljene oldtajmere i lađu ostaviće svojim potomcima jer ne želi da ih proda. To nema cenu i zato će u njima nastaviti da uživaju njegova deca isto onako kako je i on uživao dok je te uspomene stvarao.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši