Svestrani mladić velikog srca iz Biljana Donjih

Često su nas potrage za pričama o običnim ljudima, njihovim putevima i sudbinama, neobičnim mestima i prirodnim lepotama odvodile kroz brojna mesta širom Dalmacije i Like. Svaki susret, baš kao i svaki pojedinac, obeležili su ta sretanja, obogatili i u sećanje urezali mnoštvo životnih puteva, ljudskih sudbina koje samo život ume i zna da skroji.

U selu Biljane Donje bili smo različitim povodima, upoznali se sa prednostima i nedostacima života u ovom selu ogrnutom raskoši i lepotom Velebita, ne sumnjajući da će nas put opet odvesti tamo da upoznamo one koji su ovo selo i kraj sa sobom nosili do najudaljenijih meridijana.

Upravo tu, u selu Biljane Donje, u svom nedavno obnovljenom porodičnom domu, ugostio nas je Ljubiša Šljivić, mladić koji je svojim delima objedinio ono što daleko moćnijim ljudima nije pošlo za rukom. Ovaj dvadesetosmogodišnjak, rođen u Kninu, sa nepune dve godine, nošen ratnim vihorom sa svojom porodicom otišao je u Srbiju, u Kragujevac koji danas smatra i zove svojim gradom. Tamo je odrastao i stasao, školovao se i po zanimanju postao diplomirani ekonomista sa diplomom Ekonomskog fakulteta, ali pre svega čovek velikog srca sa istančanim osećajem i empatijom za svoj kraj, druge ljude i njihove potrebe.

Okušao se u brojnim sportovima i aktivnostima

Radeći na sebi i tražeći sebe, okušao se Ljubiša u brojnim sportovima i aktivnostima, pronašao se u atletici, planinarenju, cikloturizmu, ne zanemarivši dar pisanja poezije, ali ni svog dnevnika koji, baš ovih dana, pretapa u knjigu. Sve su to samo neke od odrednica koje, u prvi mah, predstavljaju Ljubišu, iako je njegova priča daleko bogatija i sadržajnija od svega navedenog.

- Sa nepune dve godine sam stigao u Kragujevac. Devet godina smo, tada, živeli u jednom prihvatnom centru, i to su neke prve godine koje su ostale urezane u mom sećanju. Odrastao sam u okruženju sa puno dece, imao zdravo i ispunjeno detinjstvo, bez obzira što su to okolnosti koje mnogi, pa čak ni moji roditelji, ne pamte po dobrim i lepim stvarima. U osnovnoj školi napisao sam svoju prvu pesmu, i tako je nekako spontano krenulo moje okretanje ka poeziji. Slobodno vreme u kolektivnom centru često sam provodio za biciklom postavljenom na dva građevinska bloka, bez točkova, samo okrećući pedale i u mašti putujući kroz brojna mesta. Već tada, jedna divna porodica iz Kragujevca poklonila mi je bicikl svog sina, i tako su krenuli ti prvi obrtaji – počinje svoju priču Ljubiša, evocirajući za njega te lepe uspomene iz detinjstva.

Ispred kuće u Biljanima Donjim

Po završetku obaveza na fakultetu, 2017. godine, nije se, kaže, osećao dobro u svojoj koži i trebalo mu je nešto što će ga motivisati, podstaknuti da krene napred. Seo je na bicikl, po drugi put na istom izašao van Kragujevca i otišao sve do Barselone.

- Sada mogu reći da sam za takav put bio sasvim nespreman, ne znajući ništa o tome šta me čeka. Krenuo sam s jednim prijateljem sa kojim sam se razdvojio već prvog dana u Dubrovniku, ali je to bilo jedno neverovatno iskustvo koje se ne zaboravlja. Vratio sam se deset kilograma lakši, s kamenjem u bubregu, spavao sam gde sam stigao ne imajući čak ni šator, i sve to me je u značajnoj meri promenilo i odredilo. Tada sam započeo s planinarenjem, trčanjem, aktivnim pisanjem kao član u Književnom Klubu Abrašević iz Kragujevca – priseća se ukratko Ljubiša.

Prva poseta zavičaju bila je presudna

Nije ni Barselona bila slučajan odabir, već želja i propuštena prilika koju je, zbog materijalne situacije, kroz ekskurziju propustio sa generacijom svojih školskih prijatelja. Tada je, prvi put nakon rata, došao u svoje rodno selo i pred svoje porodično imanje. Do tada je, kako kaže, gotovo svakodnevno u svojoj porodici slušao o Dalmaciji, Bukovici, Ravnim Kotarima i Biljanima, upijao uspomene svojih bližnjih i oživljavao ih kroz malobrojne, sačuvane fotografije. Kada je, ulaskom u Šibenik, njegov pogled uhvatio prvi kamen i suhozide, srce je drugačije zaigralo.

- Kuća je bila srušena i u jako lošem stanju, ali kada sam je ugledao taj stvoreni osećaj bilo je teško opisati. Sećam se samo da sam majci javio da moramo napraviti što je do nas da kuću obnovimo. Godinu dana nakon toga prošao sam istim putem, tada ka Portugaliji, i samo podsetio sebe na ono što želim. Na duži period, namenski, došao sam ovde 2020. godine i u dva navrata ostao čitavih pet meseci. Majka najviše, ali i njena braća, naši rođaci ovde, kao da su samo čekali inicijativu da neko prvi krene, i svi su se aktivirali da što pre priključimo struju, vodu, dovedemo kuću u stanje da tu možemo prespavati. Ustajao sam u šest ujutro da kopam za cevi i čistim bunar za vodu, ali mi ništa to nije bilo teško, naprotiv, uživao sam u svakom naporu i u svakom danu. Ne znam kakva je to unutrašnja potreba, ali sada razumem ljude kada kažu da ih ovamo vuče nešto, da ovde osećaju ono što ne prepoznaju u drugim mestima. Sada razmišljam o svom masliniku i bademima, i nadam se da ću uskoro i to ostvariti – emotivno dočarava Ljubiša.

U korak sa obnovom kuće, motivisao je sebe na nove poduhvate. Tako je došao na ideju da prepešači put kojim je, odlazeći u ratu, stigao u Kragujevac. Vreća za spavanje i šator bili su sve što je majci rekao da mu donese u Biljane, a njen komentar - „Teško nogama pod ludom glavom“, dovoljan da se otisne u tu avanturu.

Početna zamisao bila je da za dvadeset i pet dana prepešači put duži od hiljadu kilometara. No, kako bi to sve imalo još više smisla, jer Ljubiša je neko ko sve nastoji da obogati smislom i emocijom, odlučio je da svoje pešačenje posveti četvorogodišnjem dečaku Iliji iz Kosjerića kojem je bio potreban novac za lečenje spine bifide.

Trenutak kad su se Ljubiša i Ilija upoznali

Krenuo je iz rodnog sela Biljane Donje, preko Benkovca, manastira Krka, Knina, Grahova, Drvara, Bosanskog Petrovca, preko Ključa, Sanskog Mosta, sve do Prijedora pa na Banjaluku, Prnjavor, Derventu, Podnovlje, Modriču, Brčko, Bijeljinu, preko Sremske Mitrovice, Rume, Inđije, Pazove, Banovaca, Beograda pa na Avalu, do Mladenovca, Topole pa sve do Kragujevca, i za 62 dana  i pređenih 1020 kilometra prošao kroz tri države Hrvatsku, BiH, i Srbiju.

- Bio sam mentalno i fizički spreman za put, ali ni slutio nisam da će se sve odviti na način na koji jeste. Iako sam aktivno hodao četrdeset dana, taj put trajao je oko dva meseca. Kada sam prvi put dobio informacije kako ta akcija protiče, koliko su ljudi bili voljni da se uključe i pomognu, iskustva koja sam doživljavao svakim novim danom, prosto nisam želeo da se to sve završi. Prethodno su bile još dve akcije humanitarnog karaktera, prva biciklom do Portugala i druga do najsevernije tačke Evrope, do Nortakapa, gde sam takođe imao iskustva koja se ne mogu ni opisati ni zaboraviti, ali je ova poslednja nešto o čemu bih mogao satima i danima pričati – sasvim odmereno i skromno će Ljubiša.

Dnevnik jednog bicikliste

Bez potrebe da se previše eksponira, prebacujući svu važnost na suštinu onoga zbog čega je na put krenuo, odlučio je da svaki kilometar puta, svako iskustvo, podeli sa ljudima koji ga prate putem društvenih mreža, zapisujući svaki doživljaj pod naslovom“ Dnevnik jednog bicikliste“. Već nakon nekoliko kilometara, uporedo sa prvim grčevima i žuljevima, počeli su se javljati ljudi koji su mu, na ovaj ili onaj način, nudili pomoć i podršku.

To ga je dodatno motivisalo, ulivalo mu snagu u trenucima kada je zbog napora ponestajalo, ali od odluke da svaki korak  puta pređe isključivo pešačeći, ni sekunde nije odustajao. Sedamnaest kilograma na leđima, dalmatinsko sunce koje je asfalt pržilo, apsolutno ništa nije dozvolio da ga pokoleba. A uspomene koje su se urezale obogatile su ga, kaže, za čitav život.

- Bilo je to pre svega emotivno i sadržajno putovanje koje zavređuje moje pamćenje do najsitnijih detalja. Ne mogu zaboraviti doček u manastiru Krka i večeru sa sveštenstvom i monaštvom koje me je ugostilo, ni flastere koje mi je jedan momak doneo skrenuvši sa svog puta sto kilometara samo zbog toga, ni ženu koja me je presrela na putu da bi mi poklonila nove patike, ni one koji su mi donosili vodu, mandarine, one koji su me čašćavali u prodavnicama, zvali putem na ručak, kafu, nudili mi smeštaj da ne spavam pod vedrim nebom. Bez sponzora, sa nešto kuna u džepu, ne poznavajući gotovo nikoga, samo jednu noć sam prespavao u šatoru. Jedna žena je u automobilu vozila pored mene dvanaest kilometara samo da mi pravi društvo, bojeći se da mi se nešto loše ne dogodi. Ljudi su me sačekivali u gradovima, pešačili sa mnom određene deonice, organizovali prijeme meni u čast, donosili donacije za Iliju meni u ruke. Gotovo da nema medija koji tom gestu nije posvetio prostor i pažnju i moram reći da sam i sam bio zatečen kako je jedna tako obična stvar objedinila toliko ljudi u jednoj nameri, da svi opet budemo ljudi – samo su neke od nebrojeno mnogo situacija koje nam prepričava Ljubiša.

Kragujevac

Ni jedne sekunde, kaže, tu nije bilo razlike među ljudima, ni verske ni nacionalne podeljenosti, kojom god državom ili gradom da je prošao. Obogaćen brojnim iskustvima, poznanstvima ali i potvrdom sebi da dobro u ljudima uvek nađe svoj put, vrhunac tog putešestvija bili su susret i upoznavanje sa malim Ilijom i njegovom porodicom na beogradskoj Avali, prikupljena neophodna sredstva za lečenje dečaka i  doček u Kragujevcu kada je, zajedno sa majkom i brojnim prijateljima, sugrađanima, okončao dvomesečni put.

Nakon svega što je doživeo, ponovo se vratio svojim Biljanima Donjim, da u miru svog doma, uz pucketanje vatre, cvrkut ptica i pogled ka Velebitu sve što je u mislima i srcu zabeležio prenese na parče hartije. Želja mu je, kaže, da po okončanju pisanja nađe nekoga ko će mu pomoći u objavi knjige, da ljudi, njihova dela, dobročinstva, susreti, ljubav i podrška koji su još uvek sveži u sećanju, ne izblede i ne ostanu zaboravljeni, da svojim primerom, jednoga dana, bar nekom novom entuzijasti i avanturisti posluže kao moralna podrška i inspiracija.

Uz to, tek mu predstoje poslovi oko zasada maslina, badema, obnove stare porodične kuće i uređenja imanja, jer ko će sutra, čim se prva prilika ukaže, dovesti planinare i bicikliste iz Kragujevca iz drugih gradova, ko će ih odvesti na prvo planinarenje do vrha Velebita, ko će ih upoznati sa bogatstvom i prirodnim lepotama Dalmacije i pružiti im mogućnost da osete ono o čemu im, sve ove godine unazad, uporno priča, ko ako on ne bude ništa radio po tom pitanju? Najboljem ambasadoru svoga kraja, svetlom primeru novih uzdanica Dalmatinaca, biciklisti i humanisti iz Biljana, neka su plodonosne i predstojeće staze kojima namerava hoditi.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.