Vreme u kojem je normalnost provokacija

U današnjim okolnostima, kada je sve više agresije, sukoba, mržnje i netrpeljivosti, biti normalan izgleda da je veliki podvig, ravan čudu.

Supetar_Brac_2004
Foto: Vikipedija

Ljubaznost, tolerancija, susretljivost, solidarnost i empatija osobine su koje su se nekada podrazumevale, a danas ih je potrebno učiti jer su se pre nekoliko decenija gotovo sve vrednosti i moralne norme, koje su do tada vredile i kojih su se ljudi držali, urušile.

Da je moguće delovati drugačije, ljudskije, smirenije, primerenije i otvorenije svedoči reakcija gradonačelnice Supetra Ivane Marković na nedavne nemile događaje u gradu na čijem je čelu, kada su od strane huligana pretučeni sezonski radnici koji su tu došli da zarade svoju koricu hleba, a pretučeni su samo zato što su „pogrešne“ nacionalnosti.

Bez obzira na činjenicu da izgrednici, bar koliko do sada znamo, nisu sa Supetra, gradonačelnica je osetila obavezu da odmah reaguje i da se suprotstavi onima kojima je nečija nacionalnost dovoljan razlog da podlegnu zakonima rulje. Ono što ovaj fizički napad razlikuje ode svih dosadašnjih je da su u njemu pored dvojice srpskih mladića koji su bili mete, stradali i mladić i devojka koji su pokušali da ih zaštite, a kojima hrvatska nacionalna pripadnost nije bila ni od kakve pomoći.

Sama gradonačelnica je najpre verbalno osudila napad: „Svaki čin nasilja, ikada, igdje i prema bilo kome je jednostavno neprihvatljiv, a pogotovo da se ovako nešto desi jer netko pripada drugoj nacionalnosti ili priča nekim drugim jezikom“, a onda je na celu stvar konkretno i oštro odreagovala: „Kako su napadači bili sudionici ili posjetitelji Torcida Kupa (iako se napad nije desio za vrijeme turnira) odlučila sam povući odluku o donaciji ovom događaju jer Grad Supetar ne može poticati sportska događanja čiji sudionici ili posjetitelji iskazuju mržnju. Grad Supetar će uskratiti daljnje korištenje svih sportskih terena u vlasništvu Grada za održavanje ovoga kupa“.

Svoje obraćanje javnosti završila je i pozivom na primerenu i oštru kaznu: „Našem Supetranu i svima ostalima koji su pogođeni ovim napadom želim što brži oporavak i apeliram na institucije da najstrože kazne počinitelje bez imalo milosti“.

Reakcije na njen čin bile su uglavnom pozitivne i pune odobravanja, ali bilo je i onih koji su je zbog toga prozivali i prišivali joj različite etikete pokušavajući da je omalovaže i obeshrabre.

Bes desničara i ustašofila Ivana Marković na sebe je navukla i prošle godine kada je odbila donaciju počasnom bjalburškom vodu.

„Grad Supetar nije u mogućnosti odvojiti sredstva za Vaše projekte jer je već predvidio sredstva za proslavu 75 godina oslobođenja našeg otoka Brača od nacističke i fašističke okupacije, gdje su u četiri godine rata u borbi protiv okupatora poginula 492 bračka borca, dok je 275 Bračanki i Bračana stradalo od fašističkog terora. U ratu je stradalo 110 djece, dok ih je 118 ostalo bez jednog, a osam bez oba roditelja. Proslavu ćemo održati u čast i prisjećanje svih onih koji su bili dio borbe velikog svjetskog pokreta za slobodu i dostojanstvo čovjeka“.

Mislim da nije potrebno biti posebno vidovit pa pretpostaviti da bi govor mržnje, nasilje i šovinističko divljanje u Hrvatskoj bili, ako ne potpuno iskorenjeni, a ono bar svedeni na minimum, da su sve strukture vlasti ove države odlučne poput gradonačelnice Supetra i da ovako brzo reaguju i deluju. Upravo ta pravovremena osuda i reakcija institucija sistema je ono što ovoj zemlji hronično nedostaje.

Supetarski vatrogasac koji je zbog pokušaja da pomogne napadnutima zaradio trostruki prelom nosa i devojka iz Varaždina koja se bacila na svog prijatelja želeći da ga zaštiti svojim telom najverovatnije neće biti nagrađeni za podvig godine iako su oni najbolji primer i dokaz da u Hrvatskoj postoje oni koji su u stanju da se suprotstave zlu i koji ljude ne dele na „naše“ i „njihove“.

Zaštititi drugoga od fizičkog napada nije nimalo lako, veliki je to rizik i potrebna je ogromna hrabrost, ali razbijeni nosevi, prolivena krv, masnice i poniženje kada ih kao da su niža vrsta bace na ulicu i od njih otaru noge nije ono najgore što plemenite ljude može da zadesi. Najtragičnije od svega biće ako nakon svega što se dogodilo u ljudima zavlada strah i osećaj da se dobrota ne isplati i da je bolje da ćute, da okrenu glavu i da se sklone.

Primer koji su dali gradonačelnica Supetra i ovi mladi ljudi je ipak nešto što uliva nadu da je čaša strpljenja i tolerancije na mržnju odavno prepunjena i da je to nešto za čim će se povesti i svi drugi koji se u mržnji ne pronalaze i ne prepoznaju.

Kada bi svako uradio ono što može, kada bi reagovao odmah i na odgovarajući način, kada bi se institucije držale onoga što je propisano zakonom, a političari na vreme reagovali osudom i konkretnim merama sasvim je izvesno da bi se sve promenilo.

Trenutno stanje ipak ima tendenciju ka gorem, a to ne odgovara nikome drugom nego samo onima koji smisao života pronalaze u mržnji, kojima ta mržnja služi kao sredstvo homogenizacije i koji misle da su, zbog toga što jesu, vredniji od onih koji su od njih drugačiji.

Društvo u kojem je normalnost anomalija i endemska pojava na dobrom je putu da preraste u totalitarizam i tiraniju i zbog toga su gradonačelnica Ivana Marković, supetarski vatrogasac Tomo Domančić i mlada Varaždinka svetlo svetionika, nešto za šta se treba držati kada zavlada nevreme i kada se neljudi razgoropade.

Svojevremeno je veliki naučni genij Albert Ajnštajn konstatovao da je „svet jako opasno mesto za život, ali ne zbog ljudi koji su zli, već zbog dobrih ljudi koji ništa ne preduzimaju“, i bio je potpuno u pravu, jer zatvaranje očiju pred zlom i nepravdom kad tad dovešće nas u situaciju da to jednom osetimo i na svojoj koži.

Komentariši