Projekat „Žene sa istoka 2“ koji je provođen poslednjih šest meseci bio je nastavak istoimenog projekta iz prve polovine ove godine, a zamišljen je na način da poveže i osnaži žene iz srpske zajednice koje žive na području Vukovarsko-sremske županije. Završetak ovog drugog dela projekta svečano je obeležen u Srpskom domu u Vukovaru 10. decembra, a salu je uz mnogobrojne goste ispunilo i više od 200 žena koje su na neki način učestovale u dosadašnjim aktivnostima.
– Sam projekat je specifičan po tome što, pored Negoslavčanki koje su nosilac projekta, još ukupno šest udruženja žena nam se u međuvremenu priključilo u projektu. Bavili smo se ženama i potrebama žena na ruralnim područjima i u ovom drugom delu projekta. Reč je o grupi koja je do sada bila pomalo zapostavljena. Imali smo radionice i predavanja o Milunki Savić i Milevi Marić Ajnštajn, kreativne radionice, obeležili smo Međunarodni dan žena sa sela, a u goste smo doveli i sjajnu Mirjanu Bobić Mojsilović. Mislim da smo imali izuzetno zanimljive i kvalitetne programe, a u prilog tome govori i činjenica da smo u sve to uključili više od dve stotine žena – kaže predsednica Udruženja žena Negoslavčanke Biljana Pejić.
Pored pomenutog udruženja sa sedištem u Negoslavcima u projekat su bile uključene i Banovčanke iz Banovaca, Zlatne ruke iz Markušice, Jelica iz Vukovara, Nura iz Ostrova, SKD Prosvjeta iz Borova i Čuvari tradicije baranjskih Srba iz Belog Manastira čime su u ovaj projekt uključene i žene iz Baranje, a ne samo iz Vukovarsko-sremske županije kako je prvobitno bilo zamišljeno. Projekat je finansiran sredstvima Srpskog narodnog veća iz Zagreba, a na konferenciji se prisutinima obratila i saborska zastupnica SDSS-a i potpredsednica SNV-a Dragana Jeckov koja je istakla važnost ovog projekta koji okuplja žene iz ruralnih delova istočne Hrvatske te naglasila potrebu da se sa ovim aktivnostima nastavi i ubuduće.
– Primarni cilj je bio da žene izvučemo iz letargije te da se one aktivnije uključe u kulturni život i dešavanja u lokalnoj zajednici. Direktan benefit od projekta imale su i lokalne zajednice jer su same aktivnosti koje smo nudili bile veoma kvalitetne i posećene i smatram da su ostavile nekakav pečat unutar tih zajednica. Imamo brojna pitanja o tome hoćemo li nastaviti sa ovim projektom i ja se zaista nadam da hoćemo – naglašava Biljana Pejić.
Monodrama rasplakala pubilku
Nakon kratkog obraćanja i podsećanja na sve ono što je tokom trajanja projekta Žene sa istoka 2 urađeno usledio je i glavni program večeri u Srpskom domu, a bila je to predstava pod nazivom „Lina, od kamena tvrđa“ u izvođenju beogradske glumice Vesne Stanković.
Reč je o monodrami na tekst romana Jovana D. Petrovića napisan po istinitoj priči autorove babe sa područja istočne Srbije.
– I sama sam poreklom iz tog kraja Srbije i čitajući ovaj roman prepoznala sam to okruženje i taj način života što mi je kasnije pomoglo prilikom pripreme uloge. Najpre sam se jako potresla kada sam čitala roman, a zatim sam odlučila da tu ženu treba da stavim u predstavu. Moja rediteljka Ivana Leko i ja smo nakon toga zajednički odlučivale kako da od tog romana napravimo predstavu. Uvek naglašavam da ovo nije ispovest samo jedne žene nego je reč o simbolu, arhetipu žene, majke, stradalnice sa Balkana u 20. veku. Ovde su stalno neki ratovi i te žene stalno ispraćaju muževe i sinove na frontove i ponekad se oni ne vraćaju pa na njima ostaje da održe ognjište i ishrane porodice – kaže o ovoj ulozi Vesna Stanković.
Teška ispovest Line koja kroz svoj život sahranjuje muževe i sinove do suza je dovela brojnu publiku u Srpskom domu. Glumicu Vesnu Stanković ovdašnja publika je upoznala pre nekoliko godina kada je na ovim prostorima izvodila takođe monodramu o Milunki Savić.
– I Lina i Milinuka su heroine samo što je Milunka uzela pušku u ruke otišla u rat i to napravila po muškom principu. Njen životni moto je „bori se“, a Lina je ostala kod kuće da prehrani svoju porodicu i decu, da izvuče sve sama bez muške glave. Njen moto je onaj ženski, a to je „izdrži“. O njenom karakteru najbolje govori poslednja rečenica koju izgovara svom unuku, a koja je i poslednja u romanu i predstavi. Ona glasi: „ Sve ovo što sam ja proživela u životu i što sam prepatila, možda je i za to nešto dobro jer ja sam uvidela i shvatila da je na ovom svetu najtvrđi kamen, a od kamena tvrđi je samo čovek“ – ističe Vesna Stanković.
