Život u Krbavici kao ostvarenje sna o Lici

Pričajući o svom dvostrukom zavičaju, primarno dajući na značaju onom koji je nasledio od svoje majke Soje i deda Rade, naš veliki pisac i pesnik, Branko Ćopić, ovako je govorio o Lici; „Smatrao sam da je Lika moj zavičaj. Mi smo se uvijek nazivali Ličanima. I uvijek smo se, što se kaže, kecali sa drugom djecom, koju smo mi zvali bosanska djeca, iako su i njihovi stari, pradjedovi možda, porijeklom iz Like... Tako je u meni taj svijet moga djeda i moje majke, ta Lika, stalno blistao, i sjajio noću kao neki čarobni fenjer”. O toj Lici iz Brankove mašte, kroz priče o bosonogom detinjstvu, životu i odrastanju, napaćenom narodu čvršćem od tvrdog ličkog kamena, zvezdanom nebu nad Velebitom i prirodi koja od svake bolesti leka ima, pričali su, pisali i pevali mnogi. Ipak, ta Lika, ona koja „Čitav svet naseli a sebe ne raseli”, vazda pustošena, raseljavana i naseljavana i danas je, čini se, kao neka vremešna starica, zavisna od onih koji je svojom ljubavlju, odanošću i posvećenošću ponovo „na noge” podižu, dajući joj novi dašak života i potvrdu da nije zaboravljena.

U jednom od njenih čeda, koje brdima i poljem grli kao brižna majka, kroz travu, poljsko cveće i lekovite trave, ponovo dečje noge u ličkim cokljama gaze, čuju se gusle, zacakle ukrasi na prsluku narodne nošnje, zaori se lički ojkan, a u sumrak dana, kada se svi poslovi obede i blago sito ode na počinak, opet se čitaju Brankove priče, oživljavaju uspomene i običaji iz predačkih vremena, ali i kuju planovi kako da sve opet bude „k'o nekada”. Krbavica joj je ime. Mesto u sastavu opštine Plitvička Jezera, svega 13 kilometara udaljeno od Korenice, koje je pre jednog veka brojalo više od 1200 stanovnika, danas ih ima svega dvadesetak. Planinski predeli oko Krbavice ogrnuti pašnjacima i livadama, pogodni za uzgoj stoke, nekoć su bili ispunjeni blagom, mahom ovcama i govedima, ali i plodno tlo za najrazličitije vrste žita, od zobi i ječma pa sve do heljde.

Po nekoliko kuća u svakom delu sela, podeljene po prezimenima i zaseocima, jedne od drugih udaljene i po nekoliko stotina metara, jedan devastirani objekat osnovne škole, od nekadašnja dva, hram Svetog Ilije, koji se u novije vreme obnavlja trudom i zalaganjem Krbavičana i jedan od izvora pitke vode sve to, ukratko, opisuje ovu ličku oazu mira, najčešće zaklonjenu od svih pogleda.

Krbavica je i selo u kojem je petočlana porodica Đapić svila svoje ličko gnezdo, mesto gde sve odiše radošću, životom i slobodom, kako to najmlađi Đapići često vole da naglase.

- Majka mi je iz Korenice, a otac iz Dalmacije, pa je Korenica i moje mesto rođenja. Tamo smo odrastali stariji brat, sestra i ja sve do rata i mogu reći da smo imali divno detinjstvo. Kad je otac stradao, a mi ’95. krenuli izbegličkom stazom ka Srbiji, otrgnuti smo od Like i daleko od nje morali nastaviti svoj život. U Beogradu smo završili škole, fakultete, zaposlili se i stvarali svoje porodice. Moji deda i baka su se vratili dve-tri godine nakon rata i od tada sam i ja, svake godine, ponovo dolazio svojoj Lici, tako da često imam osećaj kao da nikada nisam ni odlazio odavde – ukratko nas sa svojom životnom pričom upoznaje Nikola Đapić, najstariji član i muška glava Đapića u Krbavici.

Ljubav prema kraju u kojem je ponikao vodila ga je i na putu izbora životne saputnice, supruge Bojane koja je istu ljubav delila prema svom Buniću, s kojom je porodicu proširio za Iliju, Mariju i Jelenu, kako bi zajedno sanjali i ostvarivali sve češće snove o Lici. Brinuo je o porodičnom imanju u Korenici, ne dozvolivši zubu vremena da ga sobom zarobi, smatrajući svoj život u Srbiji privremenim boravkom dok školovanje ne završi. Kada su se uslovi za to stvorili, kupili su Đapići jedno zapušteno i oronulo imanje u Krbavici, i tu kuću odlučili sami pretvoriti u oazu mira i spokoja, mesto u kojem će sa Likom živeti i tu svoju decu odgajati, gde će odrastati baš onako kako su i njih dvoje odrastali, bez modernih stvari koje im, bar u ranom detinjstvu nisu preko potrebne.

- Ništa njima ni ovde ne fali, nisu ni za šta uskraćeni, a nama je bila želja da im jutra osviću u prirodi, da osete miris trave i pokošenog sena, da osete i blizinu životinja i ljubav prema selu. Imamo u domaćinstvu koke, koze, krave buše, imaju pse i mace, a nisu im strane ni one sitne, divlje životinje koje nam povremeno svrate. Deca ovde jedu domaću hranu, odrastaju na svežem zraku, igraju se u prirodi i neretko sa nama učestvuju u svim tim sitnim poslovima i obavezama koje imamo oko imanja i blaga – navodi Nikola samo neke od životnih radosti koje sa decom deli u Krbavici.

Iako stomatolog po struci, s poslom koji je češće trpeo njegovo odsustvo nego što je to s Likom bio slučaj, dileme između života u gradu i selu za njega, baš kao i za Bojanu, gotovo nikada da nije ni bilo.

- Gen je to predaka, valjda, neka neopisiva ljubav prema Lici, prema našem zavičaju, precima, svemu što smo od njih naučili i nasledili – ukratko pojašnjava.

U prilog tome svedoče i brojni sačuvani i brižno održavani predmeti iz prošlosti koji danas kao stalna postavka krase stari deo kuće koju su adaptirali. Kredenac u kojem se pokućstvo čuvalo, ormari, kreveti, lavori, miljei, biljci, delovi narodne nošnje, gunjevi (prsluci), gusle, drveni stočići, stonjaci na kojima se suši Bojanino lekovito bilje po proplancima ubrano, petrolejka, ali i mala kućna biblioteka sa naslovima koji čuvaju sve one gotovo zaboravljene reči, uzrečice, pošalice i priče o Lici ispisane. Uz sve to, Nikola je već dvadesetu godinu aktivni član izvorne pevačke grupe „Plitvice” koja se bavi očuvanjem tradicije ličkog ojkana.

- Ja sam taj dar negde nasledio od svojih predaka i ko sam ja da to prekinem. Osećam dužnost i obavezu da tu tradiciju nastavim i da je, koliko je to moguće, prenesem svojoj deci i nekim novim generacijama koje nisu imale tu mogućnost, taj blagoslov da se rode ili odrastaju ovde. Svi mi to radimo iz srca, iz ljubavi prema Lici, i svi smo mi prijatelji, rodbina, kumovi, Ličani koji u srcu nose i s ponosom pevaju o svom narodu i svom kraju - priča Nikola.

„Lika je sloboda, u njoj se na sat ne gleda”

I onda kada se učini da je Nikola već sve o Lici rekao, u razgovor se uključi i Bojana, suptilno i nenametljivo, pričajući o njihovim životnim odlukama, poslovima i svakodnevnim obavezama kao da istim načinom života živi bar nekoliko stotina sličnih porodica u selu.

- Lika je sve, prošlost, sadašnjost i budućnost. To je imetak koji ostavljamo svojoj deci, ono što sa sobom nosimo gde god nas put odvede. Ovde smo pronašli i svrhu i smisao, i jedino ovde nam je duša mirna. Sve smo podredili deci, njihovom odrastanju, učenju. Puno im pričamo, čitamo, dosta radimo s njima kako bi im usadili neke zdrave radne navike, a uz to ne zanemarujemo ni sve obaveze koje imamo oko imanja i blaga. Okruženi smo šumom, prirodom, izvorima pitke vode i sve to je idealno tlo za svakodnevno savladavanje nekih novih izazova. Deca su prinuđena da razmišljaju, suočavaju se sa situacijama za koje trebaju sami naći izlaz ili neko rešenje. E, zato je i njima Lika sloboda. Ovde se ne gleda u sat, a opet ima vremena za sve i sve su aktivnosti uključene od učenja, vežbanja, sviranja instrumenata, pevanja, igranja, treniranja, crtanja, do pomoći oko hranjenja životinja, brige o njima – pojašnjava ova svestrana, fakultetski obrazovana žena kojoj radni dan za sve navedeno često prekratko traje, a u svemu jednako uživa.

Ilija, Marija i Jelena

Ljudi su se vremenom navikli na konfor, na grad koji, uz sve nedostatke, nudi i blizinu trgovine i mogućnost kupovine svega onoga za šta se u selu treba dobro pomučiti. Ipak, sve to ne bi, kaže Bojana, menjala za svoje svakodnevne aktivnosti u Krbavici.

- Život u selu podrazumeva rano ustajanje i dobru organizaciju. Ovde treba drvo iz šume doneti da bi mogao vatru založiti. Treba spremiti letinu za zimu i to baš u vreme kad je od toga vakat. Ujutro koze treba nahraniti, štalu im očistiti, pomusti mleko pa ga i prokuhati da bi ga mogli piti. Treba znati i sir napraviti, i sve to zahteva određeno znanje, vreme, odricanje i trud, ali ništa nije teško kad znaš da sve to što proizvedeš zdravo serviraš svojoj porodici. Da ljudi u današnje vreme više imaju svest o tome, da se manje bave nekim trivijalnim i materijalnima stvarima i postignućima, ne bi Krbavica, pa ni čitava Lika, danas bila gotovo pusta, a Bog nam je sve dao – zaključuje Bojana, dodajući kako za 10 ili 20 godina njihovo krbavičko gnezdo vidi kao mesto gde će sve bujati od života, gde će deca dolaziti čak i ako ih životni putevi daleko odvedu, gde će dočekivati i ispraćati svoje prijatelje, drage ljude koji su u njihovom domu uvek dobrodošli.

Neiscrpan je Lika resurs za sve one koji se žele baviti stočarstvom, poljoprivredom, lekovitim biljem i svim onim proizvodima koji se od njega napraviti mogu, za turizam, proizvodnju zdrave hrane i sve ono što je prirodi blisko, a od čega se čovek, kako i Bojana reče, vremenom sve više udaljio. Nije daleko ni planina ni more, ni posao za one koji isti mogu obavljati putem interneta, pa ni onima kojima desetina kilometara lošeg puta do grada ne predstavlja toliko veliki problem. Na odsutvo prevelikog broja ljudi, u zamenu za ono što se životom ovde dobija, ni deci se nije teško naviknuti. Da im društvo previše ne nedostaje posvedočili su nam Ilija, Marija i najmlađa Jelena koja, dok u svojim pletenim cokljama vešto i hitro trči za štencem Vukom, za sebe kaže da je prava Ličanka. Dok Jela, pored brige o Vuku i kokama, stiže da nam pokaže kako peva uz gusle, Ilija je obavio svoje sportske aktivnosti pa sa Nikolom odvažno za bušama ode, a Marija sve recitujući pesmu za pesmom stiže i kozama soli odneti. Jutrom su zajedno divlje jagode nabrali pa ih je majka, uz goste, počastila zdravom poslasticom nakon ručka. A stigli su Đapići još što-šta napraviti kako bi i drugima dali primer, smernicu i putokaz kako se ljubavlju može oživeti selo. Drugu godinu zaredom, zajedno sa preostalim sumeštanima, organizovali su Dane Krbavice povodom hramovne i seoske slave, Svetoga Ilije. U četiri dana organizovali su brojne kreativne i edukativne radionice za decu, duhovne razgovore uz gusle, nastupe izvornih pevačkih grupa, lički višeboj i planinarenje na Mrsinj, sve to uz druženje, brojne Ličane pristigle iz svih krajeva i zajedničke trpeze tokom kojih su se stvarale neke nove ličke priče.

Jer kad čovek slobodu i mir poželi, daleko od svakodnevice i vremena koje sve manje lepog toga sa sobom nosi, uvek može, baš poput Đapića i Ćopićevog „Đaka Prvaka”, pobeći čak u Liku.

Ovaj tekst je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije u okviru projekta „Temelji srpskog identiteta u Hrvatskoj“.