Dejan Jović: „Srbima iz Hrvatske je potrebna ravnopravnost i jednakost“

Angažman profesora Dejana Jovića u srpskoj zajednici u Hrvatskoj, sama njegova pojava u hrvatskoj javnosti te rad na zagrebačkom i beogradskom univerzitetu bio je povod za razgovor sa njim.

Dejan Jović

Sedmi Kongres Srpskog privrednog društva „Privrednik“ i panel-diskusija pod nazivom „Mladi između ‘mi’ i ‘oni’“ koji su održani 15. decembra u Srpskoj pravoslavnoj opštoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković“ u Zagrebu bila je prilika da porazgovaramo s jednim od učesnika panel-diskusije profesorom na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu Dejanom Jovićem.

‘Mi’ i ‘oni’. Da li to znači Srbi iz Hrvatske i Srbi iz Srbije, Srbi iz Hrvatske i Hrvati iz Hrvatske ili je ipak to neka razlika među generacijama? Kako gledate na to?

Svako od nas se nalazi u različitim grupama koje pokušavaju stvoriti što više sličnosti i koje imaju potrebu da se stalno razlikuju od drugih kako bi uspostavile sebe, da bi se napravila neka granica između ‘nas’ i drugih. U raznim životnim ulogama nalazimo se kao pripadnici različitih zajednica. Na primer, ovde su dve dominatne zajednice. Jedna je ‘mi’ i ‘oni’ u smislu generacija. Tu se sad već radi o generaciji koja nema iskustvo ni Jugoslavije, ni rata, ni socijalizma, ni zajedničkog života između Srba i Hrvata pa je zanimljivo da se vidi razmišljaju li oni na drugačiji način od moje generacije koja ima to iskustvo. Druga podela je etnička na Srbe i Hrvate. Čini mi se da u mladoj generaciji nema neke zajedničkosti, a ni u etničkim grupama. Na primer, kad pogledate odnos između Srba koji sad žive u Hrvatskoj i onih koji su otišli iz Hrvatske i žive kao izbeglice ili druge generacije izbeglica vidite velike razlike. Neki od ovih koji su izbegli žele da sarađuju sa Srbima iz Hrvatske i smatraju da treba pomoći i da su deo te zajednice, a drugi jednostavno smatraju da su se uklopili u ta druga društva u kojima se sad nalaze. Tako da, mislim koliko god da mi govorili o ‘mi’ ili ‘oni’ postoji veoma mnogo potpodela tih kategorija.

 Da li se vi kao istaknuti Srbin iz Hrvatske suočavate s nekim vidom diskriminacije?

Uvek se suočavate s nekom vrstom isključivanja iz tog kolektivnog ‘mi’. Vrlo često kad se kaže „Mi Hrvati“ onda je veliko pitanje šta se pod tim podrazumeva. Ako se podrazumevaju samo etnički Hrvati, osećate se isključenim kao neko ko je etnički Srbin. Ako se podrazumevaju svi građani Republike Hrvatske, mi za to nemamo pojam jer se koristi isti pojam kao za etničku grupu Hrvata. S druge strane, pitanje je da li vas drugi uključuju u tu celinu. Naveo sam na panel raspravi primer da često sportski komentatori kad prenose utakmice na televiziji govore ‘naši’ i ‘mi’. Pritom ne vide da možda postoje Italijani koji se, ako igra Hrvatska protiv Italije, ne mogu tako dobro videti u tome ‘mi’ ako se pod to podrazumeva samo Hrvatska. To je jedan manji primer, ali često se u životu suočavate s tim da se na vas ipak gleda nekako drugačije ili da morate da dokazujete pripadništvo tom kolektivnom ‘mi’.

Biografija

Dejan Jović je rođen 1968. godine u Samoboru. Poznati je politolog, doktor političkih nauka i analitičar. Jedan je od najpriznatijih članova srpske zajednice u Republici Hrvatskoj. Magistrirao je 1994. godine na Univerzitetu u Ljubljani, a pet godina kasnije odbranio je doktorat iz politčkih nauka na Londonskoj školi ekonomije. Od 2000. do 2009. godine radio je kao predavač na studijima za političke nauke na prestižnom škotskom Univerzitetu u Stirlingu gde je pet godina bio direktor Centra za proučavanje evropskog susedstva. Uporedno s tim radio je i kao posebni savetnik ministara spoljnih poslova i evropskih integracija Republike Hrvatske, a 2009. postaje profesor na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu gde radi i danas. Najpoznatiji široj hrvatskoj, ali i srpskoj javnosti postaje 2014. godine kada je nakon četiri godine provedene na mestu glavnog analitičara tadašnjeg predsednika Republike Hrvatske Ive Josipovića dobio otkaz zbog, kako je sam Josipović naveo, štetnog govora o referendumu za nezavisnost Republike Hrvatske. Naime, profesor Jović je u časopisu za politologiju zagrebačkog Fakulteta političkih nauka „Politička misao“ napisao da je taj referendum bio neliberalan i da nije održan u slobodnim i poštenim okolnostima. Od 2015. godine Dejan Jović radi i kao gostujući profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

Šta je najbolje za Srbe iz Hrvatske? Da li je to integracija ili asimilacija?

Mislim da je za Srbe iz Hrvatske kao i za sve druge građane Hrvatske, posebno za one koji nisu deo tog većinskog etničkog naroda, najbolje ravnopravnost i jednakost. Svako se prvenstveno može identifikovati kao pripadnik neke etničke zajednice, a niko ne mora da to učini. Dakle, to je stvar individualnog osećaja. Naravno, ako se osećate diskriminisani kao pripadnik manjine, da ćete se više osećati kao pripadnik manjine. Na neki način ti odnosi neravnopravnosti perpetuiraju, stvaraju ponovo etničke podele na ‘nas’ i ‘njih’. Dosta je važno za svako društvo, pa i za Hrvatsko da jednostavno, ne samo da otvori vrata širom svima da učestvuju u tom društvu, nego i da razume da su ovi koji su „manji“ i koji u demokratiji zbog toga ne mogu da budu na vlasti jer ne mogu nikad da postanu većina, da imaju neke posebne želje i potrebe i da je potrebno posebno voditi računa o njihovim specifičnim interesima i pravima. Kad ste već tako „veliki“ nekad ne vidite da ovi drugi ne smatraju da su jednaki i ravnopravni vama. Potrebno je više od pravne regulative i puno je važniji taj odnos prema onima koji su ‘manji’ i u tom smislu se osećaju nezaštićenijim.

U kontaktu ste s mladim studentima i iz Zagreba i Beograda. Da li između njih postoje suštinske razlike ili su njihovi problemi isti?

Postoje neke razlike zato što je za ove u Srbiji kraj Jugoslavije malo pomaknut na desetak godina dalje jer je Jugoslavija iz imena nestala tek 2003. godine, a u Hrvatskoj 1990. Ova generacija koja je bila između u Hrvatskoj je zaista postjugoslovenska, a u Srbiji još nije do kraja tako pa je možda i gledanje na tu jugoslavensku epizodu u prošlosti nešto malo različito. U stvarnosti, mislim da ne postoje neke prevelike razlike. Nažalost, primećujem da se mladi ljudi ne poznaju dobro. Znaju sve o onoj drugoj strani iz nekih priča koje su najčešće negativne i pune stereotipa i predrasuda, ali onda kad Srbi dođu u Hrvatsku, ili kad Hrvati dođu u Srbiju kažu: „Pa tamo je mnogo bolje nego što su nam govorili“. Potrebno je mnogo više direktnog kontakta da bi se te predrasude i stereotipi uništili. Ljudi treba da poznaju jedni druge i da ne veruju nacionalističkim diskursima koji ih okreću jedne protiv drugih.

2 KOMENTARI

  1. Uz drugo pitanje : Ma lupa bez veze – postoje etnički i politički Hrvati,
    ok ako on nije etnički Hrvat onda je politički Hrvat i pametnom dosta – tu nema problema, sve ostalo su srpski kompleksi!
    Dakle, kad komentator kaže „mi Hrvati“ tu misli na etničke i na političke Hrvate!
    Žao mi je što sam pročitao odgovor na spomenuti pitanje: – mislo sam da se radi o ozbiljnijem čovjeku!

Komentariši