Krov Bogunovićima, struja i voda Macurama

Nakon što smo pisali o porodicama Bogunović iz Karina Donjeg i Macura iz Lišana Tinjskih, Đuro i njegova deca dobiće krov nad glavom, a Slavica i njeni sinovi struju i vodu.

Materijal za Bogunoviće Bogunovići
Đuro, Lidija, Nikola, Igor i Matej Bogunović

Krajem prošle i početkom ove godine, u nekoliko navrata, pisali smo o dve porodice; Bogunovićima i Macurama. Bile su to priče o samohranom ocu Đuri i njegovih četvoro dece iz Karina Donjeg, te bolešljivoj Slavici i njenim sinovima iz Benkovca, kako bi slike njihovog života, nedostojne ljudi i vremena u kojem živimo, prikazali pred svima koji su, u iste, teško mogli i poverovati.

Zahvaljujući svim našim čitaocima, ljudima koji su prepoznali muke ovih ljudi, ali i njihovu borbu, te svim onim humanim ljudima koji su na bilo koji način želeli da pomognu, dužnost nam je i obaveza da ono što se u međuvremenu desilo podelimo sa svima vama.

Upoznavši se sa teškom, nezavidnom situacijom u kojoj se, spletom različitih životnih okolnosti, našao Đuro Bogunović sa svoje četvoro maloletne dece, u nekoliko navrata pisali smo o njihovim životnim uslovima i načinu kako bi im se moglo pomoći. Zahvaljujući humanitarnoj akciji koja je, nedugo potom, pokrenuta od strane Srpskog narodnog veća u saradnji sa Zajedničkim većem opština i uz pomoć drugih srpskih organizacija u Hrvatskoj, na računu koji je namenski bio otvoren, putem direktnih uplata sakupljeno je oko šezdeset hiljada kuna. Novac je to koji, za srpske prilike u Hrvatskoj, nije tako jednostavno ni sakupiti kada se radi o jednoj porodici jer, nažalost, sličnih sudbina naših sunarodnika imamo duž čitave Hrvatske.

Baš iz tog razloga želimo pomenuti i sve one koji su ovoj akciji dali svoj doprinos kao što su Omladinska mreža Srba u Hrvatskoj, Srpsko privredno društvo Privrednik, Pravoslavna gimnazija u Zagrebu, Sportsko rekreativno društvo Srba u Hrvatskoj,  Veća srpske nacionalne manjine Zadarske županije, grada Zadra, ali i brojni pojedinci iz svih delova Hrvatske.

Ono što nam je jednako važno pomenuti jesu i ljudi koji su osetili Đurinu muku putem napisanih redaka, iako ih ništa za ovaj kraj ne veže, pa ni slične situacije nemaju u svom okruženju. Jedan takav javio nam se iz Podgorice, uplativši znatnu sumu novca za Bogunoviće, pokazujući svoju saosećajnost sa nedaćama jednog Srbina povratnika.

Drugi su se, pak, javili iz daleke Australije, međusobno sakupili sredstva i namenski uplatili direktno na građevinsku firmu za određeni deo materijala za kuću. Sve to zaokružio je jedan Srbin iz sela Borova koji se ponudio da besplatno odradi građevinske radove na kući.

Materijal stigao, obnova kreće početkom juna

Zahvaljujući svima njima, građevinski materijal je isporučen na adresu Bogunovića i kako nam je rekla voditeljke za socijalna i humanitarna pitanja u SNV-u Tatjana Dragičević, radovi na krovu Bogunovića počinju odmah početkom juna, a ovakvim raspletom srećan je i sam Đuro.

– Redovno se čujem sa čovekom koji se ponudio da izvrši građevinske radove na kući i očekujem da ćemo uskoro početi sa radovima. Iako je građevinski materijal isporučen pre izvesnog vremena, obaveze koje taj čovek ima, ali i vremenki uslovi ovog proleća, nisu nam dozvolili da krenemo ranije. Ipak, ja sam srećan, ma i više od toga, jer znam da je sada izvesno da napravimo ono o čemu sam doskora samo maštao. Ako sve bude kako smo planirali, podignućemo par redova blokova iznad postojeće ploče i napraviti sobe za decu i kupatilo. To je ono što nam je sve ove godine bilo više nego potrebno kako bi deca odrastala u normalnim, zdravim uslovima bez vlage i buđi, svako u svojoj sobi. Zahvalan sam svima onima koji su nam na bilo koji način pomogli, nemam reči kojom bih se mogao zahvaliti tim ljudima pa ću reći samo da im želim da im Bog vrati za njihovu plemenitost – zahvalno i srećno kaže Đuro Bogunović.

Đuro je i sam ispekao građevinski zanat pa, kako kaže, jedva čeka dan kada će početi sa radovima na svojoj kući. U iščekivanju ništa manje nisu nestrpljivi ni njegovih četvoro školaraca koji će, ističu, svakodnevno pomagati kako bi radovi što pre bili gotovi ne bi li na jesen nove školske zadaće rešavali u svojim sobama.

Nakon 20 godina Macure konačno dobile struju, a uskoro stiže i voda

Sa jednako teškom, ali opet drugačijom, specifičnom situacijom susreli smo se i u tročlanoj porodici Macura koja je, više od dve decenije, provela u nehumanim uslovima za život, maštajući o svojoj kući u Lišanima Tinjskim. Minirana  kuća im je, nakon dugogodišnjeg čekanja, napokon  obnovljena, ali izuzev četiri zida, Macure tamo ništa nisu imali, ni vodu, ni struju, ni priključke za istu, niti bilo šta što bi im pomoglo u iskoraku ka boljem životu.

Nedugo nakon našeg susreta sa njima, Macure je obišao i saborski zastupnik iz redova SDSS-a Boris Milošević, koji je obećao da će uložiti sve napore ne bi li se Macurama obezbedio priključak i struja za kuću.

– Čim sam čuo za slučaj te porodice, otišao sam ih obići s namerom da rešimo bar neki od gorućih problema. Kontaktirao sam potom čitav niz institucija, od nadležnih ministarstava do HEP-a i Vodovoda, te naišao na ljude voljne da pomognu i koji pozitivno reaguju. Stoga očekujem da će već za mesec dana struja i voda biti u kući, što će Macurama omogućiti da napokon opet žive u svojim Lišanama Tinjskim. A onda ćemo učiniti sve da im kuću i opremimo, jer ipak ne mogu živeti među golim zidovima – rekao nam je tada Milošević.

U pomenutom vremenskom intervalu, problem sa strujom je i rešen u šta se Milošević, nedavno, ponovo došao i sam uveriti. Kopanje neprohodnog terena za priključak urađeno je čak po lošim vremenskim uslovima, a nakon završenih instalacija, Macure su sa nevericom dočekale da sijalica zasvetli i u njihovom domu.

Pomoć oko neophodnog priključka na vodosnbdevanje, koji je takođe iziskivao finansijska sredstva koja Macure nisu imale odakle izdvojiti, ponudio je Grad Benkovac, a po rečima Katarine Vrcelj, gradske većnice u tom gradu, i ti radovi privode se kraju.

– Struja je konačno stigla i verujte mi da je teško rečima opisati koliko to znači ovim ljudima koji su se odavno pomirili sa svojom teškom situacijom. Grad Benkovac nam je izašao u susret oko priprema za pripajanje na vodovodnu mrežu. Ovih dana išli smo nabaviti cevi i slične stvari koje su za priključak neophodne. Svaka sitnica košta, a kad ljudi nemaju sigurna ni redovna primanja, uz bolesnu majku kojoj novac treba i za lekove, onda možete razumeti koliko im je sve ovo izgledalo teško i nemoguće. U narednih par dana voda će im biti spojena u kuću, i time smo rešili ona dva najvažnija uslova da se, iz one ruševine, mogu preseliti u svoj dom. Moram reći da je bilo i pojedinaca koji su se uključili da pomognu. Jedan čovek im je kupio frižider,  jedna žena je kupila pločice i neke elemente za kupatilo, a njima je svaki taj dar bio više od poklona. Sad nam je još ostalo da nađemo način da im se nabavi šporet, ležaj za majku, neki nameštaj koji bi im služio nakon preseljenja, pa da svi zajedno odahnemo znajući da smo im pomogli da konačno „stanu na svoje noge“, da nakon više od dve decenije užasa osete malo drugačiji, lakši život – kaže Katarina.

Boris Milošević, Katarina Vrcelj i Macure
Boris Milošević, Katarina Vrcelj i Macure

Ne preterano pričljiva braća, reklo bi se još u neverici, samo zadovoljno sležu ramenima, često se zahvaljujući svima, na svakom gestu pomoći. Za najupečatljiviji osećaj dovoljna je tek jedna rečenica mlađeg Slobodana.

– Ja još ne mogu verovati, ja sam jedino ovo sanjao dvadeset i kusur godina.

Narod kaže kako je svakom njegova muka najteža i za neke se čini da traju oduvek baš kao i Slobodanu njegova. U slučaju ove dve porodice, možda sve nije trebalo biti tako teško ili bar ne toliko dugo, no ohrabruje činjenica da su i pred jednima i pred drugima, konačno bolji dani i život lakši i lepši od dosadašnjeg.

Potvrđujući onu narodnu da smo srećni onoliko koliko smo u stanju da damo, podelimo sa drugima, ostajemo zahvalni svima onima koji su nam omogućili da ove dobre vesti podelimo sa vama koji ih čitate. To je, ujedno, i naš osnovni zadatak i najveća satisfakcija koju osetimo obavljajući svoj novinarski posao.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši