Nesalomivi duh jednog Banijca

Selo Klinac smešteno je u brdima Klimne gore ili Klinačkih strana. Među 13 preostalih meštana tu žive Stjepan i Stoja Rakasović koji su od zemljotresa smešteni u petrinjskoj kasarni.

Stevan Rakasović selo Klinac naslovna
Stevan Rakasović

Selo Klinac na Baniji danas ima tek 13 stanovnika, a nekad ih je bilo i više od dve stotine. Smešteno je u brdima Klimne gore kada se sa glavnog puta od Petrinje prema Kostajnici skrene kod Donje Budičine. Do sela vodi nekoliko kilometara dug uzbrdni poljski put, kaljav i inače u ovo doba godine, a sada posebno jer su njime prolazili kamioni kako bi meštanima dovezli kontejnere.

Loša infrastruktura i mali broj stanovnika možda su i razlozi zašto su novinarske ekipe do sada u ovo mesto nakon zemljotresa slabo zalazile. Među 13 preostalih meštana tu žive Stevan i Stoja Rakasović koji od 29. decembra prošle godine dane provode u petrinjskoj kasarni.

Ovo je treći put da dolaze svojoj kući, a šteta se još sabira. Kuća i sve pomoćne zgrade izašle su iz zemljotresa oštećenih krovova. Unutar same kuće sve je razbacano i popadalo. Tu su i dve tone ječma koje su zakisnule, a kokoške su im nestale. Verovatno su se sa njima počastile lisice.

Selo Klinac Stoja i mačka

Stoja odmah po dolasku traži gde su joj tri mačke koje je imala. Jedna je stradala, druga je tu i čuva kuću dok ih nema, a treću će, sva srećna što je živa, videti malo kasnije u selu. Kažu da im je u kasarni u Petrinji dobro.

– Prvu noć spavali smo tu u pomoćnoj kući i onda je došla ekipa mladih ljudi iz Zagreba u kombiju i kada su videli našu kuću ustanovili su da mi ne možemo tu ostati pa su nas odveli u vojarnu u Petrinju. Tamo smo ostali do dana današnjeg. Lepo smo primljeni, o nama se brinu doktori i sve dobro prolazi – priča Stevan.

Samo selo Klinac, ali i kuća Stevana Rakasovića nalaze se na specifičnom mestu odakle se pogled pruža na sve četiri strane sveta i prosto je neverovatno da se iz jednog dvorišta može videti Papuk, Zrinska i Petrova gora, Velebit i Bjelolasica. Tu u blizini je i srednjovekovno utvrđenje Klinac grad čiji se obrisi u šumi takođe vide iz Stevanovog dvorišta.

Selo Klinac klinačke strane
Klinačke strane

Nakon kraćeg domaćinskog upoznavanja sa okolinom, Stevan nam pokazuje mesto gde ga je zatekao najsilovitiji udar zemljotresa. Sećanja su mu još uvek sveža.

– Evo tu sam bio kod ovog zida i pripremao se da rasadu salate odem posaditi dole u vrt. Bio je lep i sunčan dan, a ja sam se rukovodio s tim da je dan ranije bio najjači zemljotres i da će svaki sledeći biti slabiji. Ovde se desilo obratno i mene je to zateklo tu na dvorištu. Crepovi su padali sa ove zgrade i jedan me je pogodio u ruku. Da me je pogodio u glavu ko zna šta bi bilo. Supruga isprva nije mogla da izađe iz kuće. Bila je kod sudopera, a na pod je pala velika vitrina od četiri metra koja je polupala sto. Jedan ormar pao je i ispred vrata pa je morala da preskače. Sreća u svemu je da nije bila povređena – priseća se Stevan.

Banijci su navikli na tragedije

Životna priča Stevana Rakasovića od rođenja je isprekidana tragičnim momentima, od kojih je zemljotres samo poslednji u nizu. U julu 1941. godine ustaše mu odvode oca, a u trenutku rastanka majka govori ocu da je trudna. Otac završava na prislinom radu i zatim skončava u jednoj od jama kompleksa logora Jadovno.

Imao je godinu dana stariju sestru koja je završila u Jasenovcu, a za koju se i dalje nada da je negde udomljena i da je još uvek živa. On je rođen početkom 1942. godine u vreme najvećeg pokatoličavanja kada dobija ime Stjepan koje zvanično nosi i danas.

U periodu između dva rata radio je kao trgovac, oženio se i dobio dvoje dece. Sin mu danas živi u Americi, a ćerka u Australiji. Prva supruga umrla je u predvečerje rata 1991. godine, a četiri godine kasnije u Oluji je sam sa psom prehodao brda i priključio se koloni izbeglica.

Nakon što je 15 godina u Banjaluci živeo u kamp prikolici i bavio se voćarstvom 2010. godine odlučio je da se vrati u rodno selo zajedno sa sadašnjom suprugom Stojom, rodom iz okoline Šipova u Republici Srpskoj.

Stevan i Stoja Rakasović selo Klinac
Stevan i Stoja

– Došli smo ovde pre tačno deset godina na zgarište, da tako kažem. Nije selo bilo paljeno, ali je bilo porušeno. Skinut mi je bio krov, stolarija, a ostali samo goli zidovi. Porušena je bila štala pa smo sve polako za ovih deset godina obnavljali.  Sada kad smo malo priterali obnovu kraju ponovo je došlo zlo. Sad opet moramo, što kažu „Jovo nanovo“ – kaže Stevan, ali veruje da će Banija i ovo preživeti.

– Ovde su ljudi veoma uporni. Naučili su na nesreće i tragedije koje su nas pratile vekovima. Tako je od doba Marije Terezije i dolaska na ove prostore koji su tada bili pusti. Nažalost, pusti su i danas. Tu nije bilo parčeta zemlje koje se nije obrađivalo, a sad je sve zaraslo u šikaru. Ovaj kraj ima perspektive jer je ekološki čist, zemlja nije zagađena, a to mora imati budućnost. Samo nam treba mlade radne snage što nažalost nemamo – zabrinuto, ali sa nadom govori ovaj 78 godina stari Klinčanin.

„Ne dam kuću ni za sve dolare Amerike“

Pre nego što se rastanemo od Stevana ispričaće nam da je, kada je poslednji put bio kod kuće, a to je bilo nekoliko dana pre naše posete, imao ponudu da proda kuću.

Selo Klinac

– Bio je jedan privatni preduzetnik iz Knina inače poreklom sa Kosova. Sa njim je došlo njegovih pet momaka da nam pomognu oko sanacije krova. Bio je sneg i nisam dozvolio da se penju jer je opasno. Jedan od njih mi je u šali rekao da mi nudi 20 hiljada eura da se odselim odavde. Rekoh mu da mu ne bih ovo dao ni za dolare cele Amerike pa smo se malo smejali – kroz smeh priča anegdotu od pre nekoliko dana Stevan.

Kada Stevan izvadi litru rakije iz bureta, koju će kasnije prokrijumčariti u kasarnu, i kada Stoja nahrani jedinu preostalu mačku, vreme im je za put nazad u Petrinju. U kasarni će najverovatnije biti do proleća, a tada će i život krenuti ispočetka. Po ko zna koji put. To što su se više smejali nego delovali zabrinuto svedoči o ovdašnjem duhu i velikom nesrazmeru između količine nedaća i načina na koji Banijci sve to prihvataju. I tako već vekovima, što kaže Stevan.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

1 KOMENTAR

Komentariši