Proizvodnjom vrhunskog vina žele da ožive svoj kraj

Pre nepunih šest godina, u selu Vrbnik kraj Knina, zasađen je jedan od najvećih vinograda u Šibensko-kninskoj županiji. Tada zasađeni čokoti loze, već uveliko rađaju grožđe od koga se prave vina vrhunskog kvaliteta. Radovi u vinogradu već su počeli, a ovaj period rezervisan je za rezanje loze i pripremu zemljišta za dolazeću sezonu.

„Vrbničko selo“

Nakon nekoliko godina priprema, sređivanja papirologije i prilagođavanja kraškog terena za potrebe vinograda, poljoprivredna zadruga „Vrbničko selo“ je u aprilu 2014. godine zasadila prvih 21.000 sadnica vinove loze različitih sorti. U nameri da ulože sredstva kako bi oživeli ovaj ruralni kraj Zagore, učestvovalo je nekoliko prijatelja i poslovnih partnera iz Hrvatske, Srbije, Slovenije i Italije. Tada zamišljene ideje, planovi o proizvodnji vrhunskih domaćih vina, izgradnji vinarije, ali i razvoju etno turizma, nakon kratkog perioda počele su da se realizuju.

– Sama Zadruga osnovana je 2010. godine, a čokoti loze koje sada obrađujemo stari su pet godina. Uzgajamo autohtone, ali i strane sorte loze od kojih proizvodimo domaće eko vino. Počeli smo sa belim i crnim vinima, a prošle godine smo krenuli i sa proizvodnjom penušavog vina šampanjca od sorte Babić. Prošlogodišnji proizvod još uvek nije dobio ocenu kvaliteta, iako u njega ne sumnjamo uzevši u obzir da su nam dve prethodne berbe ocenjene sa oznakom vrhunskog kvaliteta vina. Cilj svega ovoga bio je prvenstveno da ovaj kraj malo oživi. Kako u selu Vrbnik, pa i većini drugih sela, većinski živi stanovništvo starije životne dobi, želeli smo da stvorimo nešto što će ostati i posle nas – opisuje trenutnu situaciju voditeljka zadruge “Vrbničko selo“ Anđelka Amanović-Milinović.

Vinogradarstvo je u Dalmaciji zastupljeno gotovo vekovima ili, preciznije rečeno, od kada su ljudi naselili ove kamenite predele sa namerom da na njima žive, bore se i opstaju. Koliko god da je bilo teško, kada se imalo i kada nije, čašica vina bila je sinonim za svakog vrednog domaćina i domaćinsku kuću.

U tom pogledu do danas je sve ostalo nepromenjeno, ali se sam princip bavljenja vinogradarstvom vremenom promenio, modernizovao i uznapredovao.

– Ovo što mi radimo je znatno drugačije od onog primitivnog, nekadašnjeg načina rada i održavanja vinograda. Prvo, mi imamo zasađenih oko trideset hiljada čokota loze, a to se sa malim vinogradima u domaćinstvu ne može porediti. Ovde je potrebno mnogo radne snage, a uslovi današnjeg načina proizvodnje moraju da prate neka postojeća pravila koja nameću zakoni ili tržište. Zbog svega toga su neophodne mašine, tehnika, ali i usavršavanje onoga ko odluči time da se bavi – objašnjava Anđelka, inače po struci inženjer poljoprivrede.

Mašinama olakšavaju proizvodnju, ali ljudske ruke su negde nezamenjive

Baš iz tog razloga postoje i olakšice kada je u pitanju nabavka opreme, bar kada se radi o ovako velikim projektima. Nedostatak radne snage sve češće menjaju mašine napravljene u skladu sa modernim tehnologijama. Jake ruke, izdržljiva leđa, motiku i kopanje sada odmenjuju traktori, kopačice i neke mašine za koje nekadašnji vinogradari najčešće ni čuli nisu.

„Vrbničko selo“ anđelka amanović milinović
Anđelka Amanović-Milinović

– Kroz propisane mere za razvoj u poljoprivredi uspeli smo nabaviti neophodnu mehanizaciju koja će nam olakšati ali i ubrzati predstojeće poslove. Tu su malčer, prikolica, pačje noge sa rotirajućim strojem, rotirajuće noge za skidanje trave između panjeva. Obezbedili smo vinsku omotnicu ali i nadogradnju postojećeg vinograda, zahvaljujući kojoj smo nabavili sadnice i zasadili oko 2.600 sadnica badema. Kroz naredni period trebamo dobiti i vezačicu za lozu koja će, u poslu vezivanja mlade loze, zameniti ljudsku ruku – pojašnjava Anđelka.

Sve to navedeno iziskuje velika finansijska sredstva i ulaganja, pa se ovim poslom mogu baviti isključivo oni koji su spremni da rade, uče i usavršavaju se. Posla u vinogradu ima tokom čitave godine i nije to baš tako jednostavno kao što se najčešće misli. Posle kratkog perioda zimskog mirovanja, od sredine januara krenulo se sa rezidbom loze. Nakon toga sledi priprema zemlje, odbrana od trave, a dolaskom mlade loze tu su podabiranje ili skidanje viškova, zatim povijanje, prskanje, praćenje stvaranja grožđa i procesa zrenja sve do berbe u jesen. Ukoliko se neko bavi isključivo eko proizvodnjom, pravila su dodatno zahtevnija i strožija, kaže naša sagovornica.

– Ekološka proizvodnja podrazumeva prvenstveno odsustvo svih neorganskih vrsta gnojiva kojima se vinograd hrani, zatim odsustvo prskanja različitim hemikalijama i otrovima izuzev bakra. Kontrole su u tim situacijama zaista rigorozne a uzorci zemlje i vina uvek će pokazati da li pravila poštujete ili ne. Strogo vodimo računa o tome da na zemlji ne bude nikakvih plastičnih, najlonskih ili bilo kojih drugih elemenata, pa čak ni opušaka od cigareta, kako ne bi završili u zemlji. Dok je vreme hladnije, i sa radovima se kreće malo kasnije, ali kada dođu topliji dani u vinograd se dolazi ranom zorom pa često i izlazak sunca dočekamo ovde. Zato je ovo posao prvenstveno za one koji ovo vole i koji uživaju u svemu ovome – kaže Anđelka koja svojom posvećenošću to i potvrđuje.

Posvećeni kvalitetu vina

Ipak, i pored svih postojećih pravila, modernih vremena i tehnologija, ljudsku ruku u vinogradu još je nemoguće sasvim zameniti. Ne samo ruku, već i znanje i dugogodišnje iskustvo. U prilog tome svedoče i trojica radnika koje u vinogradu zatičemo u vreme rezidbe.

Najstariji među njima, Momčilo Amanović, brižljivo odmerava svaku lozu, pazeći na svaki nadolazeći pupoljak koji će ove godine doneti plod grožđa. Nove sorte iziskuju posebna pravila, ali stečeno znanje lako je prilagoditi onome ko je zanat učio od malena.

„Vrbničko selo“ momčilo amanović
Momčilo Amanović

– Ovde u Dalmaciji sa rezidbom loze kreće se već polovinom januara, a posao traje u zavisnosti od veličine vinograda, ili kako bi mi to rekli „dok ne krene sok iz loze“. Nije ovo ne znam koliko težak posao, ali ipak treba i znanja i veštine. Onaj ko želi, može naučiti, ali treba posvećenosti jer od ovoga zavisi urod za dolazeću godinu. Nekada se to, bar u ovim našim selima, radilo drugačije. Sada se više radi na kvalitetu nego na kvantitetu vina, a nekada se akcenat stavljao uglavnom na količinu, da u kući ima koja čašica više za gosta i domaćina – sa osmehom će Momčilo.

Potencijal za razvoj turizma

Vino je svoju primenu imalo u svakoj prilici, u radosti i žalosti, u radu ili odmaranju, u nekim svečanijim prilikama ili zimskim prelima oko šporeta, gotovo svejedno. Dobra kapljica, bar po tvrdnjama starijih, uvek je zahtevala i dobru podlogu u vidu dalmatinskog pršuta, malo sira iz mešine, koje slane srdele ili tome slično.
Sve to imaju na umu i vinogradari iz Vrbnika, pa su zato i planovi za budućnost oslonjeni na razvoj etno turizma.

– Kada s radi o vinogradu, plan je da završimo sa sistemom navodnjavanja, zatim da uredimo teren oko sadnica badema a potom i da nabavimo pčele, koje će nam biti korisne kako za oprašivanje badema tako i za proizvodnju čistog meda. Već narednih dana trebali bi početi sa gradnjom vinarije i kušaonice, odnosno prostora u kojem će se, pored degustacije vina, moći probati i ostali domaći proizvodi ovoga kraja, a potom nam sledi i uređenje pet apartmana kojima bi mogli zaokružiti jednu celinu u vidu turističke ponude. Često, naročito u prolećnom i letnjem periodu, ovuda svrate turisti kojima je sve ovo primamljivo i koji su voljni ovde prespavati, obići i upoznati kraj. Na žalost, kapaciteti su do sada za to bili više nego ograničeni, i smatramo da je to put kojim trebamo ići kako bi što bolje iskoristili prirodne resurse koje imamo – zaključuje Anđelka.

Dom kulture postaće kušaonica vina i proizvoda vrbničkog kraja

U svakom većem projektu neizostavna je pomoć i lokalne zajednice. Načelnik opštine Biskupija kojoj i pripada selo Vrbnik, Milan Đurđević, kaže kako se sa razvojem većih projekata ujedno pruža mogućnost i za otvaranjem novih radnih mesta, a svako od njih, naročito u manjim sredinama, više je nego dragoceno.

„Vrbničko selo“ milan đurđević
Milan Đurđević

– Nekadašnja zgrada Doma kulture u Vrbniku, koja od rata nije u funkciji, je kroz javni konkurs pod zakup data ovoj poljoprivrednoj Zadruzi. U tom prostoru biće smeštena prostorija za degustaciju vina turistima, ali i prostor za lokalne, domaće proizvođače autohtonih proizvoda. Tu će svakako biti potrebni ljudi koji će raditi, a ujedno će mali proizvođači imati priliku da plasiraju i prodaju ono što proizvedu, počevši od sira, pršuta, meda, jaja ili nekih drugih proizvoda. Mi smo im u tome podrška, kao što smo podrška svakom onome ko želi da radi i ulaže u okviru naše lokalne zajednice a za dobrobit čitavog kraja – ističe Đurđević.

Ukoliko dođe do realizacije i ovih projekata, baš kao što je to slučaj sa vinogradom, čini se da ta neprekidna spona Dalmatinaca i kapljice vina neće ostati prepoznatljiva samo u okvirima ovoga kraja. A do tada, valja zavrnuti rukave i prionuti na posao jer do prve berbe, na jesen, sačekaće i radnici i vinoljupci.

1 KOMENTAR

Komentariši