Baranja vrednija od Švajcarske

Dok se mnogi iseljavaju iz Hrvatske, a pogotovo je taj loš trend prisutan u istočnom delu države, postoji i obrnuta situacija. Retki su, i medijima uvek zanimljivi, slučajevi kad se neko doseli u Hrvatsku, a posebno ako dođe iz neke ekonomski sređenije zemlje.

U Kneževim Vinogradima žive Vranići, na prvi pogled sasvim obična baranjska porodica, ali ako vam ispričaju deo svoje životne priče, shvatićete da se po mnogo čemu razlikuju od svojih sumeštana. Vasilije Vranić je pre pet godina sa ženom Gabrijelom i ćerkama napustio rodnu Švajcarsku i preselio u selo svojih predaka Kneževe Vinograde kako bi tu pokušali da započnu novi život. Vreme je pokazalo da je taj pokušaj uspeo i da je ovo baranjsko mesto destinacija u kojoj se porodica Vranić najduže zadržala.

- Da dođemo ovde odlučili smo nakon suprugine ideje da započnemo pisanje novog poglavlja u životu. Supruga je inženjer biotehnologije, a ja sam socijalni radnik usmeren na društveni razvoj, odnosno socio-kulturu. Tražili smo nešto gde bismo mogli kontinuirano raditi na ostvarivanju naših ideja. Ovde smo prepoznali taj potencijal. Želimo da spojimo neke moderne potrebe s tim što ovaj region nudi. Baranja jeste ruralni region, ali ne sastoji se sva ponuda od ćevapa i kulena. Nudimo individualizovani turizam, imamo autentičnu baranjsku kuću u kojoj ljudi mogu da dožive baranjsko iskustvo. Takođe, nudimo fotografisanje u našem enterijeru i eksterijeru, vrhunska vina i usmeravamo turiste na kulturni sadržaj koji Baranja ima u svojoj ponudi, a koji smo proučavali nekoliko godina kako bismo mogli da preporučimo posetiocima. U drugom delu našeg rada, želimo da kroz turizam pokrenemo društveni razvoj, stalno tražimo lokalne partnere koji imaju vrhunske proizvode i pokušavamo da ponudimo, ne samo gastronomske proizvode, nego i slike i ostala umetnička dela lokalnih autora – izdvaja Vasilije neke detalje svoje turističke ponude.

Turisti zadovoljni bogatom ponudom Baranje

Porodica Vranić je u Baranji započela posao u turizmu pa su staru ruralnu kuću preuredili kombinacijom materijala identičnog onome koji se koristio kad se kuća gradila sredinom prošlog veka i elemenata modernog načina života. Ta kuća sada sadrži apartmane za turiste koji se sve češće tu zadržavaju i upoznaju sa lepotama i ponudom Baranje.

- Pre ovoga se nismo bavili arhitekturom i obnavljanjem starih kuća. Volimo estetiku i lepu arhitekturu i dolaskom ovde, supruga je prepoznala potencijal stare baranjske glinene kuće. Kako smo proučavali baštinu, saznali smo da je gotovo cela Baranja bila izgrađena glinenim materijalima i opekom. Tu staru „švapsku“ kuću saniramo prirodnim materijalima. Izbegavamo cement pa smo čak i uklonili onaj koji je već bio ugrađen, sa zidova smo skidali žbuku i vraćali smo prirodnu glinu koju smo iskopavali u jednom surduku. Mešali smo je i stada to ponovo izgleda super – objašnjava Vasilije proces obnove stare kuće koju je nasledio.

Vasilijeve i Gabrijeline ćerkice četvrta su generacija Vranića u Kneževim Vinogradima, sa prekidom jer su Vasilijevi otac i majka otišli iz ovog mesta u Švajcarsku.

- Oni su otišli odavde još davne 1970. godine kao gastarbajteri, ali dolazili smo redovno. Nisam ovde rođen, ali sam uvek bio u kontaktu sa ovim područjem. Imam tu i dosta rodbine i starih poznanstava. Odmah smo primetili da su nas lokalci veoma ljubazno dočekali. Nije bilo nikakvih problema. Na početku smo imali samo prazne zidove, ali gde god nam je zatrebalo, dobili smo podršku sumeštana i komšija – priča Vasilije Vranić o svom dolasku iz Švajcarske.

Baranja postaje sve popularnija turistička destinacija u kojoj cveta gastronomski i ruralni turizam. Zadovoljni ponudom su i turisti koji tvrde da se Baranja dosta razlikuje od ostatka Hrvatske.

- Mi nismo okrenuti ka masovnom turizmu, već ka mirnom i održivom načinu. Ne treba nam kvantitet, nego kvalitet gostiju. Ne mislim isključivo na bogataše, nego na goste koji baš traže to što smo mi tražili – mir slobodu i da osete energiju celog regiona. Imamo jako lepo iskustvo sa turistima. Mislili smo da će dolaziti više stranaca, jer smo i mi došli kao stranci pa smo se tako i usmerili na komfor apartmana, ali moram da kažem da nam je za godinu i po dana bio samo jedan stranac iz Austrije, a da nam dolaze uglavnom ljudi iz Hrvatske i nekoliko iz Slovenije. Svi su oduševljeni jer nisu očekivali da će naići na to što mi pružamo. Ljudi često na početku ne znaju kako će provesti vreme ovde, a kasnije žale jer nisu imali vremena da urade sve što smo im ponudili – kaže Vasilije Vranić.

Ova turistička sezona je prilično specifična u odnosu na ostale jer prošla, zbog poznatih razloga uzrokovanih pandemijskim merama, gotovo da nije ni postojala. Prošlogodišnja zatvaranja ugostiteljskih objekata, prouzrokovala su odlaske u prirodu i beg iz gradskih u seoska područja, a sve to zajedno popularizovalo je ruralni turizam. To je imalo posebno velik odjek u kontinentalnom delu države.

- Ova sezona je na početku „zaštekala“ kao i svima, ali moram reći da je kasnije nama fino krenulo, a čujem da je tako bilo i sa ostalima. Mi se fokusiramo na miran turizam, ne uzimamo goste masovno, tako da kontinuitet dolazaka postoji, što nama odgovara. Planiramo da obnovimo još tri četvrtine „švapske“ kuće. Planovi su nam da to jednog dana bude multifunkcionalna kuća za odmor, ne samo za male grupe, već da se tu održavaju i seminari, kongresi i izložbe – prepričava Vasilije neke od planova za budućnost.

Od Amazone, Tihog okeana i Anda do Baranje

Zanimljivo je da je Gabriela Vranić-Lozano rođena u glavnom gradu Perua Limi. Nakon života u ovoj egzotičnoj južnoameričkoj državi, preselila se na drugi kraj sveta, u Švajcarsku, a potom u Hrvatsku. Život joj je obeležen promenom različitih kultura i načina života.

- Otac mi je iz amazonskog regiona. Majka mi je tamo radila i tako su se upoznali. Samo sam jednom bila na amazonskom području i nisam se baš najbolje provela. Bila sam jako mlada, dobila sam tifus i skoro umrla i onda nam je tata zabranio da tamo ponovo odlazim. Imala sam jako lepo detinjstvo u Limi, porodica je bila velika, uvek smo bili zajedno. Baka je bila jako ljubazna osoba i često nam je pričala o svom detinjstvu i kako joj je otac putovao u Englesku pa je uvek imala engleske poslastice kojima nas je nagrađivala kad smo bili dobri. U Limi sam živela do 1984. godine gde sam pohađala švajcarsku školu, ali smo iz Perua otišli zbog političkih problema. Tada smo, kao deca, bili srećni ako ne idemo u školu zbog ratnog stanja, ali za roditelje je to predstavljao veliki problem – prenosi Gabriela deo iz svog života u Peruu.

Kada sa Gabrijelom razmenite nekoliko rečenica, osim sitnih grešaka u padežima, skoro da nećete ni primetiti da je strankinja što je veoma iznenađujuće za ženu koja se tek pre nekoliko godina doselila u Hrvatsku.

- Kad sam prvi put bila ovde, sećam se da je u dvorištu izgledalo kao da smo u džungli. Šetali smo prema školi i sećam se da mi je to bilo jako lepo. Osećala sam se veoma dobro, ne mogu ni da objasnim zašto. Mesto je veoma zeleno i otvoreno. Selidba iz Švajcarske mi je veoma odgovarala, imali smo mnogo sreće jer smo dobili ovo nasledstvo od Vasilijevih roditelja. Prve godine smo sve testirali, nismo znali kako će to izgledati. Bila je to avantura jer naša deca, kao ni ja nisu pričala hrvatski jezik. Tada smo se dogovarali da probamo ovde ostati samo jednu godinu kako bismo videli kako se razvija. Nakon prve godine nam je bilo odlično, deca su se brzo prilagodila, naučila jezik i stekla prijatelje pa smo odlučili da ostanemo. Uvek sam se ovde lepo osećala i nisam se nikada osećala kao drugačija od drugih. Naravno, pre je bilo teško jer nisam znala jezik, a to je posebno teško kada živite u malom selu. Neki su se zapitali da li smo ludi zato što smo iz Švajcarske došli u Hrvatsku, ali ne osećam se kao stranac i mislim da nam je život ovde jako dobar – zadovoljna je Gabriela svojom baranjskom avanturom.

Na kraju, Vranići napominju kako im je u prilagođavanju životu u Kneževim Vinogradima mnogo pomoglo to što je ovo mesto multinacionalno i da je to jedan od razloga zašto su im novi sumeštani ponudili svu moguću pomoć u snalaženju u novoj životnoj sredini.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.