Čekajući obnovu i dalje žive u kontejnerima i montažnim kućama

Majske Poljane nekada su bile poznate kao selo koje je svetu podarilo mnoge znamenite ličnosti. Iz tako malog sela u svet su se, između ostalih,  otisnuli jedan od najpoznatijih srpskih vajara Simeon Roksandić čije skulpture danas krase Narodni muzej u Beogradu, zatim pokretač časopisa Zenit, glumac, pesnik i slikar Branislav Micić, umetničkog imena Branko Ve Poljanski, kao i univerzitetski profesor, matematičar i akademik SANU-a Đuro Kurepa koji je u matematičarskim krugovima poznat i po Levom faktorijelu i Kurepinoj hipotezi.

Saznanje da svi ovi velikani, uz još nekoliko znamenitih ličnosti, dolaze iz Majskih Poljana, proširilo se medijima nedugo nakon velike tragedije koja je pogodila Baniju. Ovo selo u blizini Gline postalo je simbol stradanja u zemljotresu jer izgubilo je petoro stanovnika a sve što se dogodilo zauvek je promenilo sliku naselja pored rečice Maje.

Dok se naša novinarska ekipa vozila neasfaltiranim putem iz Ravnog Rašća, preko Gline do Majskih Poljana, zagledali smo u razrušene kuće i fasade na starim zgradama. Kuće od cigle ili tradicionalne banijske drvene kuće, stare ili nove, velike ili male – zemljotres nije birao. Neke su ostale netaknute, neke su delimično uništene, a neke su potpuno srušene. Ipak, u Majskim Poljanama kao da nema kuće koja nije stradala. I dok smo ulazili u selo iz smera Gline, prošli smo pored istih onih kuća i ljudi koje smo zatekli 30. decembra 2020. godine, samo dan posle zemljotresa. Toga dana nismo mogli dalje od spomenika u centru sela. Policija i vojska zabranila je prolaz kolonama vozila u kojima su se nalazili volonteri koji su se toga dana uputili kako bi pomogli stradalom stanovništvu. Sada, sasvim drugačija situacija. Selo potpuno prazno, uz pokojeg meštana koji se zatekao u dvorištu.

Samohrana majka živi u montažnoj kući sa svekrvom i dve ćerke

Prolazimo pored spomenika i dolazimo do kuće u kojoj žive Danijela Bjelajac, njena deca i svekrva.

- A šta da vam kažem? Već sam sve ispričala - postavlja nam ovo pitanje Danijela, ali ipak pristaje na izjavu kada smo joj rekli da s nama još nije razgovarala. Uz Danijelu je novinarskoj ekipi društvo pravila i mlađa ćerka Laura koja je, iako predškolske dobi, već naviknuta na kamere.

Porodica Bjelajac imala je sreću da se tog dana nije zatekla u Majskim Poljanama, već je boravila kod Danijelinih roditelja pedesetak kilometara dalje.

- I tamo se zemljotres takođe osetio, samo što je šteta bila mnogo manja tako da smo tu ostali do 15. januara 2021. godine, sve dok nismo imali obezbeđen kakav-takav smeštaj. Kad smo se vratili zatekli smo srušeno selo. Od prvog dana sam bila svesna da će biti grozno, ali nisam očekivala da će biti baš toliko. Ostale su dve do tri cele kuće, a sve ostalo je srušeno. Prvo smo bili smešteni u kontejneru s krevetom na sprat i dva pomoćna ležaja. Deca su sve to veoma teško prihvatila. Najteže je bilo kad su nam napravili novu montažnu kuću jer ćerke nisu htele da spavaju na novim krevetima koje smo dobili putem donacija, nego su tražile svoje stare krevete koji su bili uništeni – priča Danijela o prvim danima nakon povratka u Majske Poljane.

Iako su ćerke male, vremenom su se privikle na nove životne uslove. Teško im je palo to što više nemaju dvorište jer je zelenu površinu zauzela nova montažna kuća dok se čeka obnova stare. Obnova kuće ide veoma sporo jer porodica Bjelajac živi od penzije koje ćerke dobijaju nakon smrti oca koji je umro pre četiri godine.

- Pretprošle godine je umro i svekar, tako da i svekrva ima njegovu penziju. Imamo i porodično gazdinstvo. Nekada smo imali 18 krmača, ali kad je muž umro, morali smo da smanjimo. Sada svekrva i ja imamo šest krmača i sedam prasića. Posle zemljotresa smo nastavili normalno sa svinjogojstvom. Skoro svi meštani iz sela su svu svoju stoku rasprodali ili dali u susedna sela, a mi smo svoje privremeno smestili u susednu štalu, kod svekrovog brata – objašnjava naša sagovornica o načinu preživljavanja u selu nakon zemljotresa.

Bjelajcima je prvi u pomoć priskočio Grad Vrgorac koji im je donirao kontejner, a nakon toga im je Srpska pravoslavna crkvena opština iz Ogulina sagradila montažnu kućicu.

- Odupirala sam se jer mi nije imalo smisla da mi imamo i kontejner i montažnu kućicu, a neko da ne dobije ništa, ali su mi rekli da prihvatim jer je išla zima, a imam dvoje male dece kojima treba krov nad glavom. U montažnoj kući je život težak jer se i toalet i kuhinja i dnevni boravak nalaze u jednoj prostoriji. Gore na spratu je sobica u kojoj spavamo mlađa ćerka i ja, a dole razvlačimo svako veče ugaonu garnituru na kojoj spavaju svekrva i starija ćerka, a garnitura je već počela da se raspada. Ni približno nije kao nekad. Starija ćerka je popustila u školi jer nema uslova za učenje. Ako treba da joj pomognem da nešto nauči, ostali moraju izaći iz kuće na sat do dva sata, dok ne savladamo gradivo jer nema prostora za sve. Nije to to – sa tugom u glasu priča Danijela o uslovima života.

Unutrašnjost kuće stradale u zemljotresu u vlasništvu porodice Bjelajac

U Majskim Poljanama živi uglavnom staračko stanovništvo, ali ima i nekoliko porodica s malom decom. Takođe ima i višečlanih porodica doseljenika iz Bosne i Hercegovine koji ovom selu popravljaju prosek.

- Škola se nalazi u Glini i udaljena je tri kilometra od naše kuće. Za decu iz osnovne škole je obezbeđen prevoz autobusom koji se, igrom slučaja, okreće u našem dvorištu jer smo mi poslednja kuća sa decom školske uzrasti. Za mene je kao samohranu majku relativno dosta teško da finansiram školovanje dece. Starija ćerka je dosta veća u odnosu na svoje vršnjake, tako da joj ne mogu kupovati odeću na dečijem odeljenju, već moram za odrasle što me izađe skuplje. Mlađa ćerka većinom nosi sekinu odeću, ali sa starijom je mnogo teže. Kad grad prestane da finansira radni materijal, ne znam kako ću finansirati školovanje u višim razredima – zaključuje Danijela Bjelajac naš razgovor.

U dvorištu na mestu kuće ostala samo velika rupa

Nešto dalje od Danijele žive njeni prezimenjaci. Ono što nam je prvo zapalo za oko u dvorištu Mire Bjelajac i njene šestoročlane porodice bila je ogromna, upadljiva rupa. Ta rupa nekad je bila podrum kuće koja je potpuno uništena u zemljotresu, a Bjelajci su uspeli da odvezu sav materijal i nadaju se da će na mestu stare napraviti novu kuću. Do tada će živeti u montažnoj kućici. Zemljotres ih je zatekao u kući.

- Kad se zatreslo, pošli smo van, ali se nismo mogli pomeriti. Na snaju je pao prozor, pa nije mogla da izađe dok nije razbila staklo sa prozora. Deca su bila u sobi, suprug je otišao po njih. Svuda se urušavalo, padala je srča deci po glavi. Sin je radio pa ga nije bilo kući. Imali smo stoku u štali koja je bila zatrpana pa su nam ljudi dolazili pomoći da to sve sklonimo. Svako je imao svojih problema i borio se za sebe, ali smo i pomagali jedni drugima, kako smo mogli. Jedna krava je uginula na mestu, tri su morale na prisilno klanje, a ostale nismo imali gde da držimo pa smo ih morali prodati. Takođe, i jedna svinja je na mestu uginula, a druge su primili poznanici pa su ih hranili. Nikad nismo dobili pomoć za stradalu stoku – priča Mira Bjelajac o posledicama zemljotresa.

Bjelajci su neposredno nakon zemljotresa noći provodili u garaži u Glini koja je služila kao improvizovani smeštaj. Ubrzo nakon toga dobili su dva kontejnera.

- Preko dana smo dolazili kući, krčili i raspremali koliko smo mogli, spašavali što se spasiti može. Sami smo sagradili montažnu kuću jer ne možemo biti u kontejnerima zbog hladnoće. Nešto materijala za kuću je donirano, nešto smo dodali svoje ušteđevine kako bi sagradili nešto da imamo gde biti. Život pre i posle zemljotresa je neuporediv. Suprug i ja smo imali penzije, sin je radio, deca su išla u školu, snaja je bila domaćica. Bavili smo se i prodajom mleka, imali svinje pa smo uvek imali i dodatni prihod. Taman kad smo obnovili kuću, usledio je zemljotres i u momentu je sve nestalo. Sada tapkamo u mestu – kaže Mira.

Stevo Bjelajac pored rupe na mestu gde im je nekad bio dom

Posle Oluje, porodica Bjelajac je bila u izbeglištvu u Kruševcu kod Mirine sestre. U Majske Poljane su se vratili 2007. godine.

- Ubrzo nakon povratka vratili smo se starom životu jer nam imanje nije bilo uništeno. Nešto je bilo srušeno, ali krenuli smo od tri kravice i jedne svinje i od toga smo razvili celo domaćinstvo. Trenutno imamo i voćnjake koje koristimo samo za sebe, bez prodaje. Mladi planiraju još malo da prošire domaćinstvo, kad stanemo na noge. Svaka pomoć dobro bi nam došla. Veselimo se obnovi, koliko radi nas, toliko i radi naše dece i unučadi. Unučad probleme sakrivaju u sebi, ali mi vidimo da im nije lako – zaključuje Mira Bjelajac.

Penzionisani mesar i bolesna supruga žive od male penzije

„Odavde do Siska nema boljeg mesara od Pavla“, tvrde komšije penzionisanog mesara Pavla Kukoleče koji nam s vrata nudi domaće kobasice, nadaleko poznate širom Banije. Pavao živi sa suprugom Smiljom u kući koja je takođe stradala tokom zemljotresa. Povremeno im navrate deca i unučad.

- Razgovarao sam telefonom sa ćerkom pokojne sestre i odjednom sam čuo udarce. Sišao sam sa sprata i ugledao suprugu kako leži na krevetu. Izašli smo van, a u trenu je unutra sve bilo srušeno. Nekih osam dana smo spavali u automobilu dok nije došao kontejner, a da vam pravo kažem, ne bih najvećem dušmanu poželeo da spava u toj kutiji. Ne mogu ni da vam objasnim koliko je tu hladno preko zime, a vruće leti. Tu smo boravili samo iz razloga da nismo u autu. Kuću smo uspeli da obnovimo, dugo je sve trajalo, svi su obećavali pomoć, a na kraju sam obnovio sam uz pomoć Srpske pravoslavne crkve. Posetio nas je i patrijarh Porfirije – priča Pavao Kukoleča o danima nakon katastrofe.

Kuća u kojoj žive Kukoleče pokrivena je 1990. godine, a nakon toga usledio je pogrom pa su završili u Smederevu. Vratili su se 1999. godine, ali živeli su u drugoj kući. Sa doseljenicima u selo iz Bosne ima veoma pozitivna iskustva.

- Dan danas smo dobri sa ljudima koji su došli iz Bosne. Pomogli su mi da stavimo prozore i vrata. Betonirali smo pola kuće, jednu sobu mi je čovek renovirao besplatno, a drugu mi je naplatio tek nakon pet godina kad smo prikupili novce. Deca su nakon povratka bila mala, završili su ovde školu. Sin trenutno radi u Glini, dok je ćerka domaćica. Nekada smo imali krave, počeli smo od jedne i sir smo prodavali u pekaru da bi pravili burek. Vlasnik pekare nam je mnogo pomogao jer je jedini u to doba bio spreman da kupuje naš sir pošto smo sarađivali još pre rata. Kada smo se oporavili, počeli smo da prodajemo sir na veliko – pojašnjava nam Pavao svoje dane po povratku iz izbeglištva.

Nedugo nakon toga, Pavao i Smilja podigli su svoje imanje na viši nivo, ali usledili su novi problemi. Nakon svakodnevnih jakih glavobolja, u jednoj zagrebačkoj klinici, ustanovljeno je da Smilja ima četiri jake aneurizme u mozgu. Nakon nekoliko operacija, Kukoleče su bile primorane da prodaju krave i muzilice, tako da sad žive od 1.163 kune Pavlove i 600 kuna Smiljine penzije, kao i od ponešto prodanih kobasica.

- Imam 20 godina radnog staža i tu pomoći više nema, 1954. sam godište i kuda ću i gde ja ići raditi – zaključuje Pavao ovim rečima naš razgovor.

Selo Majske Poljane nalazi se u sastavu Grada Glina, a prema popisu iz prošle godine broji 147 stanovnika što je 49 stanovnika manje, nego na popisu iz 2011. godine. Demografski vrhunac, ovo selo je doživelo 1931. godine kada je brojalo 1.278 stanovnika.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.