Dan kada je u Vukovaru sve dozvoljeno

Nikad više ljudi nije stiglo u Vukovar na „Dan sećanja”, kažu mediji i euforično prenose kako je kolona bila veličanstvena i kako je iskazano veliko zajedništvo hrvatskog naroda. Lepo, nema šta, a pogotovo je lepo, za neke, što je toga dana čini se bilo dozvoljeno baš sve. I ustaški pozdrav „Za dom spremni”, i nacističko salutiranje desnicom, i crne uniforme pa čak i napadi na automobile sa srpskim registarskim tablicama.

Otkako je ustašovanje zabranjeno na blajburškom polju čini se da Vukovar postaje mesto na kome je sve dozvoljeno, a možda čak i poželjno jer niko to nije istakao kao problem, štaviše, i mediji, i predstavnici Vlade i premijer pa i vukovarski gradonačelnik rekli su da je u Vukovaru demonstrirano zajedništvo i dostojanstvo i da je sve prošlo u najboljem redu. Uzvikivanje ustaškog pozdrava je minimizirano i nazivano sporadičnim slučajevima, nacističko-ustaško salutiranje nemušto je nazvano „podizanjem ruke u zrak” iako je podići ruku u zrak moguće na razne načine, a ovo je bilo baš specifično.

Upitan šta o tome misli, vukovarski gradonačelnik je rekao: „Neka policija postupa po zakonima. Na 150 tisuća ljudi, da ih je 150 vikalo, to bi bio promil”. Još je dodao da to ne treba brkati sa 1941. iako je svima, pa i Vladi, kristalno jasno da je vikanje „Za dom spremni” 2023. jednako onome 1941. jer taj pozdrav je i tada, a i sada je jednako ustaški bez obzira na godinu i okolnosti pod kojima se izvikuje.

Iz vukovarsko-sremske policijske uprave potvrdili su da slučaj ispituju jer su ceo događaj nadgledali.

„MUP je nadzirao događaj i u tom smislu provode se aktivnosti kako bi se utvrdile sve okolnosti vezane i uz tu situaciju“, rekao je portparol te policijske uprave Dragoslav Živković, a hoće li iko od tih merača kukuruza, kako ih je nazvao Ivan Penava, stvarno odgovarati, ostaje da se vidi. I dok ove iz Kolone možda tek očekuje nekakvo postupanje radnici firme iz Srbije koji su pre neki dan u Vukovaru postavljali uređaje za kontrolu parkirnih mesta na javnim parkiralištima promptno su udaljeni sa gradilišta.

Naime, iako policija kod njih nije utvrdila nikakvo protivpravno postupanje rečeno im je da napuste gradilište zato što su valjda na svojim jaknama imali malene ambleme sa zastavom Srbije, a to se u Hrvatskoj smatra za „neprimereno” obeležje. Znamo da vam se, ako na jakni nosite zastavu Španije, Nemačke, SAD-a i bilo koje druge države, pa čak i amblem sa „Za dom spremni”, neće desiti da neko pozove policiju. Međutim, imati zastavu Srbije na rukavu je, izgleda, zločin prvoga reda.

Podizvođače ovih radova angažovala je firma Poslovni Sistemi Tilia d.o.o. koja je bila zadužena za taj posao, ali navodno o tome da će angažovati podizvođače iz Srbije nije upoznala gradsku upravu. Da dodatno dosole, iz gradske uprave su rekli da, zamislite samo, „nije sigurno radi li se o slučajnosti ili aktivnosti sigurnosno-obaveštajnog aparata”,

Kako god, to je nešto na šta smo, bar mi koji ovde živimo, navikli i to već postaje opasno normalno, ali nesrećnici koji ovde dolaze iz Srbije o tome nemaju pojma pa se onda tome čude. Da znaju, sigurno im ne bi na pamet palo da 18. novembra prolaze kroz Vukovar jer će im se dogoditi ono što se dogodilo grupi srpskih studenata koji su ovoga 18. novembra išli za Bosnu i Hercegovinu. Sve se dogodilo na izlazu iz Nuštra u pravcu Vinkovaca kada su četvorica mlađih muškaraca izašli iz automobila vukovarskih registarskih tablica i uz povike i psovke rukama i nogama nasrnuli na njima nepodobni automobil. Da to urade nije ih sprečilo što se sve odigrava pred očima policije, a i zašto bi kad je policija, iz čak dva automobila, sve to nemo i bez ikakve reakcije posmatrala.

Malo je reći da život običnog čoveka u Vukovaru 18. novembra stane. Do grada je ujutro nemoguće doći, a naročito je teško probiti se do bolnice ako vam se, ne daj Bože, dogodi da vam pozli. Pre šest godina to se dogodilo meni i mojoj majci koja je bolovala od raka i kojoj je ujutro 18. novembra 2017. pozlilo i tražila je da je odvezem u bolnicu. Vukovarskom obilaznicom probio sam se do Doma zdravlja, a kada su me odande uputili za bolnicu upitao sam ih zašto oni to ne urade vozilom hitne pomoći jer napolju je velika gužva i niko se neće pomeriti osobnom automobilu. Rekli su da oni to ne rade, da moram sam i da pitam policiju da me propusti. Izašao sam i jednoj policajki objasnio o čemu se radi, a ona je spremno odgovorila da ima naređenje da do bolnice nikoga ne pušta. Neko vreme uzalud sam joj objašnjavao šta je po sredi, a onda sam je u nemoći upitao ima li ona i naređenje da mi ubije majku. Nakon tih mojih reči se zamislila i onda mi je rekla da dovezem auto. Izašla je pred gomilu i pištaljkom i mahanjem palicom je upozorila da se pomeri u stranu i propusti me. Po dolasku u bolnicu video sam da kola hitne pomoći svako malo dovoze učesnike kolone sećanja kojima je pozlilo i možete samo da zamislite kako sam se osećao jer hitna pomoć je očigledno radila ono što su meni rekli da ne rade.

Da zaključim, mi smo na crne uniforme i povike „Za dom spremni” već oguglali. Stekli smo na to mentalni imunitet poput Đokovića kada protiv njega skandira cela dvorana ili teniski stadion, ali nikada ne možemo da se pomirimo da život stane, i da na nekoga nasrću huligani samo zato što im se nešto ne sviđa. Naravno, poštujemo razloge zbog kojih ljudi toga dana dolaze u Vukovar, sve je to u redu, ali ne moći otići u bolnicu po pomoć ili proći kroz grad svojim poslom, to ne bi smelo da se događa nikada pa ni 18. novembra.