Istorija porodice kao istorija naroda

Dvadesetih godina 21. veka obeležiće se vek od optiranja srpskog stanovništva iz Mađarske u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i njihovo naseljavanje mahom na prostore Bačke, Banata, Baranje i Srema. Tako će se privremeno ili trajno na stotine porodica naseliti i u mesta istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.

Uspomene na ta vremena polako iščezavaju, živih svedoka nema, a retki su i tragovi koji upućuju na ta vremena. Svedočanstva o tim događajima prenosila su se usmeno, sa kolena na koleno. Neka sećanja i danas žive u pojedinim porodicama. Tako se propusnice, pasoši, pisma, stare fotografije i drugi dokumenti čuvaju u porodici Radivojević iz Trpinje gotovo ceo jedan vek, odnosno od kada je prvi Radivojević iz Mađarske optirao u tadašnju Kraljevinu SHS, u mesto Trpinja.

Seoba ove porodice krenuće u zadnjim njenim rokovima 1930. godine, a pre dolaska u zapadni deo Srema ova porodica smestiće se u onaj deo Baranje koji je pripao novostvorenoj Kraljevini.

- Moji preci su odlučili da se presele u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, oni su do zadnjeg dana čekali i kada je došao taj zadnji rok oni su morali da izađu iz Sečuja (Dunasečuja). Tada su sa sobom mogli da ponesu samo ono što su imali konje, kola i ono što možeš da natovariš u ta kola. Ukrcali su se na skelu i spustili se niz Dunav da bi izašli u Batini, dan uoči katoličkih Svih svetih. Međutim, u Batini su opet svi pričali mađarski i odavde su potom otišli u Suzu gde su proveli tri godine, a u Trpinju su došli 1933. godine – započinje kazivanje o svojoj porodici Lazar Radivojević iz Trpinje.

Vrlo brzo Lazarev pradeda Dušan Radivojević vratio se u mesto, u Sečuj, kako bi prodao imanje, kuću, zemlju, vinograde. Tom prilikom bilo je i ucena oko prodaje imanja da bi na kraju sav kapital uspeo da proda jednom Nemcu, inače nekom kapetanu dunavske lađe.

- Novac od prodaje imanja nije smeo da se prenese i pradeda je planirao da ušije novac u kaput, ali je do njega došao konzul i rekao mu da je prijavljen da će preneti novac. Po dolasku na granicu rasparali su mu kaput, ali nisu ništa našli. Potom je kupio neku veliku štaku koju mu je neki stolar probušio kako bi mogao da u nju nagura novac. Tako je moj pradeda u štaci preneo sav kapital – priča jednu anegdotu Radivojević.

U Trpinju su od Lazarevih predaka došli njegov čukundeda Damjan Radivojević kao i pradeda Dušan, te deda Omer.

Lazar Radivojević

- Po svemu sudeći, prema podacima do kojih sam došao, mi smo u Mađarsku nakon Seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem stigli iz Ljiga. U Mađarskoj su se moji preci bavili ratarstvom i vinogradarstvom jer je vino bilo nekako u tradiciji toga naroda. Danas se moja porodica bavi ratarstvom i volim da kažem da nam je to urođeni zanat – kaže Lazar koji se pored ratarstva dugo vremena bavi i metalskim zanatom.

Od Kraljevine Jugoslavije Radivojevići su dobili 15 jutara zemlje kod Bača i to na otkup.

- Na toj zemlji ostali su moji baba i deda, dok su otac i stric bili u Trpinji sa svojima dedom i babom. Pedesetih godina moj deda je tu zemlju u Bačkoj prodao i podelio dvojici sinova.

Struja i radio

Pre dolaska dvadesetih godina Radivojevići su u Sečuju imali struju kao i neki radio.

- Na ove prostore ti ljudi doneli su i određenu kulturu, ipak je tamo bilo drugačije, bogatiji kraj u koji je verovatno više i ulagano – naglašava Lazar.

Pored Radivojevića u Trpinju su iz Mađarske optirali i druge porodice, među njima su prezimena Stanković, Zulić, Ivanović, Stanić, Aleksić. Optantske porodice naseljavale su i druga okolna mesta kao što su Borovo, Vukovar, Vera, Marinci, Markušica, Dalj, Gaboš, Pačetin, Negoslavci i drugi. 

U Sečuju jedan od najznačajnijih tragova nekadašnjeg prisustva Srba je pravoslavni hram Prenosa moštiju svetog Nikolaja iz 1760. godine koji je danas obnovljen, ali u njemu nema naroda, baš kao ni Srba u ovom mestu.

- Prvi put u Sečuj sam otišao 1977. godine zajedno sa dedom, ocem i bratom kada smo posetili groblje i toga se jako dobro sećam. Nakon toga sam više puta odlazio, bio sam kum u tamošnjoj crkvi. Nažalost, tamo više nemam nikog. Nakon te 1977. godine nisam dugo odlazio i sticajem okolnosti pokojni otac, žena i ja odemo u nabavku do Mohača i otac mi kaže, hajde da odemo do Sečuja. Pitam ga pa koliko ima kilometara odavde, a on kaže da ima 12 kilometara. To je u meni nešto probudilo jer išao sam svugde, a nisam dolazio tamo. Kada smo otišli tamo, video sam da na pravoslavnom crkvenom domu iz 1816. godine stoje imena moga navrdede Timotej i čukundede Damjana Radivojevića i od tada češće odlazim u ovo mesto, u nekoliko navrata bio sam i kum u crkvi - istakao je.

Ikona kao večna uspomena na stari kraj

Za ove istorijske događaje, kako porodične, tako i dela jednog naroda, Lazar je upoznat još iz vremena dečačkih dana.

- Deda mi je to govorio uvek, i to se prenosilo s kolena na koleno. Napustiti svoje ognjište i svoje imanje jako je teško i znam samo u skorijem vremenu šta su ljudi proživljavali. To je jedna velika muka, borba i o tome sam slušao od malih nogu. Međutim, kolika god da je bila muka što su otišli, toliko je bilo i dobro jer su sačuvali svoje pravoslavlje – smatra Lazar.

Lazar Radivojević sa unukom

Kako već biva po našim selima svaka porodica dobijala je neki svoj nadimak, pa su tako optantske porodice mahom dobijale prefiks Baranjac, s obzirom da je većina njih došla iz mađarskog dela Baranje. Nove nedaće optanata došle su po izbijanju Drugog svetskog rata kada ih ustaške vlasti proteruju u okupiranu Srbiju, baš kao i solunske dobrovoljce, naseljene u okolna mesta. Međutim, u Trpinji je bilo drugačije.

- Ovde nije bilo problema i porodica nije proterana, ali u drugim mestima to nije bio slučaj.

Danas u kući Radivojevića žive četiri generacije, a pre smrti Lazarevog oca bile su i četiri muške glave u ovoj porodici s obzirom da se Lazarev unuk rodio pre dve godine. Pored dokumenata na period života ove porodice u nekoj drugoj sredini podseća i ikona krsne slave Vaskrsenja Lazarevog koja je stara više od sto godina.

- Za ovu ikonu znam od kako sam se rodio dok moji najstariji nisu znali ko je i kad oslikao tako da ne znam koliko ima godina. Ikonu su doneli sa ostalim stvarima kada su dolazili ovde. Ona i ova dokumentacija, preko sto godina stara, to mi je sve, njima nisam smeo da priđem na pet metara, a kamoli da ih diram. To malo ljudi ima, onih koji su takođe došli iz tih krajeva, a poznam ih dosta – zaključuje Lazar Radivojević svoju porodičnu priču.

Do optiranja, odnosno dobrovoljnog preseljenja u drugu državu, u ovom slučaju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, došlo je odmah nakon potpisivanja Trijanonskog mirovnog ugovora. To pravo iskoristilo je dosta srpskih porodica, a sećanja na ta vremena žive i danas iako gotovo više nema živih svedoka. Takođe, kao uspomena da je srpski narod živeo u određenim delovima Mađarske danas su jedino preostale pravoslavne crkve i retka groblja ako nisu uništena i zatravljena.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.