Kobajagi strah od planiranog nereda

Najnovijom odlukom Ustavnog suda izbegnuto je da se pitanje ravnopravne upotrebe srpskog jezika i pisma u Vukovaru reši na jedini ispravan način, odnosno, da se postupi prema Ustavu, ali to je nešto što je bilo očekivano tako da Srbi zaista nemaju razloga ni za čim da žale, jer im nije ni dato ni oduzeto ništa više od onoga što su već od ranije imali.

Ćirilične table ilustracija Vukovar
Ilustracija

Više od tri godine trebalo je Ustavnom sudu da donese odluku, odnosno da oceni ustavnost odredbi Statuta grada Vukovara koji su suspendovali prava srpske nacionalne manjine u ovom gradu zagarantovana Ustavom i Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina. Više od tri godine je bilo potrebno ovom telu da se sastane i odgovori na jedno jednostavno pitanje – Da li je Statut grada Vukovara u skladu sa Ustavom Republike Hrvatske?

Ocenu ustavnosti Statutarne odluke o izmenama i dopunama Statuta Vukovara i Statutarne odluke o ostvarivanju ravnopravne službene upotrebe jezika i pisma srpske nacionalne manjine od Ustavnog suda zatražio je još u aprilu 2016. godine saborski Odbor za ljudska prava i prava nacionalnih manjina, a na predlog bivšeg ministra uprave, a sada SDP-ovog zastupnika Arsena Bauka.

Sada kada je sud konačno donesen ne treba biti naročito pametan pa zaključiti kako je i najnovija odluka Ustavnog suda, poput brojnih drugih, na tragu svega negativnog što se u ovom društvu događa od trenutka kada je ekstremna desnica postala nezaobilazan faktor u kreiranju celokupne društvene klime.

Ustavni sud je kobajagi, ali samo kobajagi, ukinuo odredbe Statuta Grada Vukovara koje su ograničavale upotrebu manjinskih prava. Da je tako svedoči činjenica da su ukinute sve odredbe osim one koja je ekstremistima i bila najvažnija i zbog koje su se i podigli na noge, a to je postavljanje dvopismenih latinično-ćiriličnih natpisa na zgrade javnih institucija i na ulazima u grad.

Upravo ta odredba je ona kojom je i praktično suspendovano zakonsko pravo srpske nacionalne manjine. Žalosno je da je tu činjenicu u izdvojenim mišljenjima prepoznalo tek troje sudija Ustavnog suda. Jedan od njih je, u svom izdvojenom mišljenju, zaključio da zakonska prava bez mogućnosti realizacije postaju Potemkinova sela, odnosno, tek lažna slika nečega što u stvarnosti ne postoji.

Na reakciju iz Vukovara nije trebalo dugo da se čeka jer se vukovarski gradonačelnik Ivan Penava odmah oglasio ponavljajući svoje već poznate besmislice o tome kako je Vukovar ipak posebno mesto i kako taj grad nije i neće biti spreman da Srbima omogući ustavom zagarantovana prava sve dok oni koji su ga razarali ne budu za to osuđeni i dok stradalnici ne dobiju pravdu koju čekaju 28 godina.

Na taj način, i pored lepozvučećih priča o tome kako ni jedan narod ne snosi kolektivnu krivicu zbog zločina pojedinaca i kako svi zločinci imaju ime i prezime, gradonačelnik Vukovara zagovara kolektivno kažnjavanje preostalih vukovarskih Srba koji u ovom gradu dele istu sudbinu sa svim drugim njegovim stanovnicima.

Najnovijom odlukom Ustavnog suda izbegnuto je da se pitanje ravnopravne upotrebe srpskog jezika i pisma u Vukovaru reši na jedini ispravan način, odnosno, da se postupi prema Ustavu, ali to je nešto što je bilo očekivano tako da Srbi zaista nemaju razloga ni za čim da žale, jer im nije ni dato ni oduzeto ništa više od onoga što su već od ranije imali.

Jedino pravo pitanje koje treba postaviti je zašto je na ocenu ustavnosti vukovarskog statuta Ustavni sud čekao više od tri godine? Da li su ustavne sudije toliko zauzete pa ih je toliko teško okupiti i je li pitanje koje je pred njih stavljeno baš toliko teško? Ili možda još bolje, zašto je odluka objavljena baš sada? Samo još dve godine nas deli od novog popisa stanovništva pa ona više nema nikakvu težinu jer su se u međuvremenu i okolnosti promenile.

Odgovor možda leži u prostoj činjenici da su mediji prepuni informacija o aferama HDZ-ovih ministara i visokih stranačkih funkcionera od Milijana Brkića, preko Lovre Kuščevića, Gabrijele Žalac, Tomislava Tolušića pa sve do Gorana Marića tako da ponovno aktiviranje priče o ćirilici u Vukovaru može dobro da posluži kao dimna zavesa i odvlačenje pažnje medija na drugu stranu. Srbi i njihova prava oduvek su bili idealan alat za takve stvari i ko drugi, ako ne oni „koji samo nešto traže, a ništa ne daju“, može da baci ulje na vodu koju su do nivoa cunamija ustalasali vladini, aferama skloni, ministri.

Od momenta kada je odluka Ustavnog suda objavljena vukovarski gradonačelnik Ivan Penava se u medijima pojavio već u nekoliko navrata i, mada nismo čuli ništa što već nismo znali, jedna njegova izjava, data u Dnevniku Nove TV, posebno para uši. To je ona u kojoj tvrdi kako se boji nereda i to jako, ali ne sa srpske nego upravo sa one suprotne strane, odnosno sa strane većinskog naroda.

„Ovde se bojim da se ispod površine zapravo kuva u većinskom narodu jer odnos institucija, na kraju krajeva, poštivanja Ustava, temeljnih akata ove države, nije na nivou na kom bi trebao biti“.

Nametanje Srbima kolektivne i isključive odgovornosti za rat i zločine u Vukovaru nije ništa novo, ali ovaj put gradonačelnik Penava otišao je i korak dalje pa pokušava da i odgovornost za nerede i lupanje dvopismenih tabli kolektivizuje i prebaci na celu većinsku hrvatsku zajednicu u Vukovaru.

Istina je ipak mnogo jednostavnija. Srbi povodom postavljanja tih tabli i upotrebe ćirilice u Vukovaru, a onda ni povodom njihovog čekićarenja ni jednim jedinim gestom nisu izazvali bilo kakav nered. Nered nije izazivala ni većinska hrvatska zajednica nego je to radilo nekoliko desetaka ekstremista okupljenih u tzv. Stožeru za obranu hrvatskog Vukovara.

Bilo bi zaista tragično da odnos između Hrvata i Srba u Vukovaru stvarno zavisi od onoga što misle i rade takvi ljudi, a pogotovo da od toga zavisi odnos Srba prema vlastitom jeziku, pismu i identitetu.

Da zaključim. Jadan je grad, a pogotovo država u kojoj je jedan čovek, pa zvao se on i Ivan Penava, dobio mandat da odlučuje i procenjuje koliki je tzv. „stepen snošljivosti“ između srpske manjine i hrvatske većine. Jadan je grad, a pogotovo država u kojoj jedan čovek, pa zvao se on i Ivan Penava, određuje kakve će table stajati na državnim institucijama. Jadan je grad, a pogotovo država u kojoj jedan čovek, pa zvao se on i Ivan Penava, određuje ko je dobar a ko je nije, ko je prav a ko zločinac, uprkos postojanju za to nadležnih institucija.

Što se Srba tiče, ni jedan zakon, nikakav Ustav niti bilo čija dobra volja ne može im ni dati ni oduzeti njihov nacionalni identitet, ako oni sami ne dopuste da im on bude oduzet. Zakoni, Ustav, klima tolerancije i uvažavanja različitosti su dobrodošle stvari, ali ako toga i nema to ne znači da se treba predati i pustiti da sve zavisi od hira šačice desničara kojima su mržnja i izmišljanje neprijatelja osnovne matrice koje im obezbeđuju smisao postojanja.

 

 

 

 

Komentariši