Nacionalni interesi ne brane se galamom i praznim rečima

Sve to neodoljivo podseća na dečiju igru Super Mario. Simpatični čikica u radničkom odelu taman nauči kako da dođe do kraja prvog nivoa, a onda nagazi na neku ludu gljivu i opet se vrati na početak. Dok naši političari ne nauče da izbegavaju te lude gljive ode nama život. Razlika je samo u tome što Super Mario ima više života, pa se nekako ipak dogega do kraja puta, a mi, obični smrtnici imamo na raspolaganju samo ovaj jedan i zbog toga samo jednu priliku da vidimo svetlo na kraju tunela.

Odnosi između Hrvatske i Srbije

Odnosi između Hrvatske i Srbije odavno su prestali da liče na bilo šta što se može nazvati diplomatskim. Diplomatija i partnerstvo u rešavanju otvorenih pitanja od kojih su najvažnija prava manjina u obe države i granice odavno su svima rekli laku noć. Prepucavanje zajedljivim izjavama sa jedne i druge strane, jasno je to svima, ništa ne mogu da reše i neće rešiti pa nikome normalnom nije jasno zašto je to i dalje dominantna politika sa obe strane Dunava.

Neprestano vraćanje u prošlost, kako bližu tako i onu dalju, ne samo da nije korisno nego uopšte i nije potrebno. Pa nisu li se dvoje predsednika već složili u tome da postoje stvari oko kojih se Hrvatska i Srbija nikada neće složiti? Ne slažu se u tome ko je počeo rat devedesetih, ne slažu se ni o karakteru tog rata, i jedni i drugi potežu čak i ono što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, spore se oko Jasenovca, ustaškog pozdrava, Milana Nedića, Draže Mihajlovića i da više ne nabrajam.

Uglavnom se dakle, bave prošlošću iako dobro znaju da je prošlost nešto što niko nije u stanju da promeni.

Zašto onda na tome uporno insistiraju? Možda je reč o retorici koja pre svega služi za unutrašnjo-političke potrebe? Pitanje je međutim koliko je to i da li je to u tu svrhu i dalje iskoristivo kao što je nekada bilo. Na to se danas malo ko više pali i radi se uglavnom o onima sa manjkom obrazovanja i viškom slobodnog vremena.

Čini mi se da na trenutno raspoloženje hrvatskih i srpskih političara ipak najviše utiču novinari koji od njih traže ili, bolje rečeno, insistiraju na tome da im prokomentarišu svaku, pa i najbezvezniju izjavu datu sa „protivničke“ strane. Ne biraju za to ni trenutak, ni mesto, ni vreme samo da dobiju ono što traže i zadovolje svoju beznadežnu potrebu za senzacijom i ekskluzivom. O šteti koju na taj način čine uopšte ne razmišljaju.

Zbog toga u ovom komentaru neću citirati baš ni jednu jedinu Plenkovićevu, Dačićevu, Jandrokovićevu ni Vulinovu izjavu. Umesto toga radije bih citirao jednog muzičara, na primer Ramba Amadeusa, a on je u jednom intervjuu rekao:“Danas je besmisleno govoriti bilo šta, toliko reči se ispali istovremeno na sve strane da su izgubile značaj.“

Eto, sve je čovek lepo objasnio u nekoliko reči, ali većina novinara i dalje insistira na tome da prenosi ko je šta rekao, a da gotovo niko od njih ne obraća pažnju na to šta je ko uradio. Kada bi o tome počeli da vode više računa onda bi novinari postavljali sasvim drugačija pitanja.

Ovako, to što neko nije uradio ono što treba da uradi se veoma lako sakrije iza onoga šta je ko rekao, pa to šta je ko rekao ne samo da zaustavi ono što je započeto da se radi nego počne da obesmišljava i ono što je već urađeno.

Hrvatska predsednica i srpski predsednik sastali su se u Zagrebu, sastali su se privrednici, krenuo je i dugo godina prekinuti rad Međuvladinog mešovitog odbora za pitanja prava nacionalnih manjina koji je trebao da sa mrtve tačke pokrene stvari da i Hrvatima u Srbiji i Srbima u Hrvatskoj bude lakše, ali hrvatska i srpska politika dozvolile su sebi da im kapu kroje politički marginalci.

Jedni u Beogradu gaze hrvatsku zastavu, dok drugi u Zagrebu spaljuju novine koje izdaje srpska nacionalna manjina. Iako je u oba slučaja u pitanju šaka jada oni oko sebe ipak uspevaju da okupe novinare, održe konferenciju za štampu i dobiju toliko željeni publicitet i, umesto da se njima bave isključivo policija i pravosuđe, oni danima ne silaze sa ekrana i sa stranica žurnala. U pravilu veći publicitet uživaju na suprotnoj strani.

Zbog toga što im je važnije šta je najveći radikal među radikalima na Đurđevdan govorio u Hrtkovcima niko od hrvatskih novinara nije primetio ili nije hteo da primeti da dvopismene table na ulazu u te iste Hrtkovce nisu išarane ili iskidane. Niko nije rekao da u tom selu danas živi 70 odsto Srba i samo 7, 5 odsto Hrvata, ali da incidenata nema i pored toga što se radi o Srbima koji su tu došli iz Hrvatske.

Dakle nije baš sve kako ne valja i istina je ipak nešto drugo, ali zbog onih koji misle da galamom, razmetanjem velikim rečima i pretnjama drugima, pomažu svom narodu, sve dobro što je učinjeno ostane zamagljeno.

I oni koji u Zagrebu pale novine srpske manjine isto tako ne čine ništa dobro za vlastiti narod, naprotiv, tim ludostima celom svetu Hrvatsku prikazuju kao ksenofobičnu zemlju. Pitanje je da li javnost u Srbiji zna da je najveći broj novinara koji radi u redakciji Novosti iz redova većinskog hrvatskog naroda, a to naročito vadi mast hrvatskim ultradesničarima.

Sve to neodoljivo me podseća na dečiju igru Super Mario. Simpatični čikica u radničkom odelu taman nauči kako da dođe do kraja prvog nivoa, a onda nagazi na neku ludu gljivu i opet se vrati na početak. Dok naši političari ne nauče da izbegavaju te lude gljive ode nama život. Razlika je samo u tome što Super Mario ima više života, pa se nekako ipak dogega do kraja puta, a mi, obični smrtnici imamo na raspolaganju samo ovaj jedan i zbog toga samo jednu priliku da vidimo svetlo na kraju tunela.

Građani i jedne i druge zemlje umorni su od tog beskorisnog i besmislenog vrtenja u krug i zaista je krajnje vreme da dve države počnu da rešavaju konkretne probleme svojih građana kao i pripadnika jedne i druge manjine.

U tom procesu manjine ne smeju da budu ničiji taoci, ni zemlje u kojoj žive ni zemlje iz koje potiču, a uglavnom to jesu. One treba da budu spona koja će pomoći da se poremećeni odnosi između Hrvatske i Srbije, zbog grešaka koje su u prošlosti činili i jedni i drugi, vrate u mirnije vode i na redovan kolosek. Sem ako ne mislimo da je normalno da večito budemo u stanju sukoba i međusobnog optuživanja.

Komentariši