Napreduje izgradnja budućeg srpskog okupljališta u Slatini

Nakon što je izgradnja srpskog kulturnog centra u Slatini započela u aprilu prošle godine, sada je u toku druga faza gradnje budućeg objekta u kom će se okupljati srpski narod u ovom podravskom mestu.

Srpski kulturni centar Slatina naslovna

U Virovitičko-podravskoj županiji, između reke Drave i Papuk gore smestila se Slatina. Ovaj gradić od desetak hiljada stanovnika, deli sudbinu mnogih sličnih mesta u Hrvatskoj, posebno u njenom istočnom delu. Iseljavanje, manjak radnih mesta, ali i staro stanovništvo glavni su razlog zašto se Slatina ne nalazi na listi najrazvijenih gradova u državi.

Do sada se su se lokalni Srbi okupljali na području stare škole, gde su bile smeštene i neke srpske organizacije, ali zalaganjem meštana krajem aprila prošle godine započela je izgradnja budućeg Srpskog kulturnog centra. Inicijativu je pokrenuo jedan od članova Veća srpske nacionalne manjine grada Slatine Petar Kavgić, a objekat se gradi u dvorištu crkve Svetih apostola Petra i Pavla u neposrednoj blizini parohijskog doma gde sa svojom porodicom živi paroh slatinski protojerej Dragan Gaćeša.

– Episkop pakračko-slavonski Jovan krstio je da ovo bude Svetosavski dom, kao što i dolikuje i prilikuje našem narodu, da bude vezano za Svetog Savu i da se u tom našem domu srpski narod okuplja, uči i sve ono što ide po crkvenom zakonu. Ideja je potekla od lokalnog VSNM-a, a sada se radi u saradnji sa Srpskim narodnim većem i Crkvenom opštinom Slatina. Ovo je sada druga faza radova, prva faza bila je postavljanje temelja, a druga je zidanje i prva ploča koju smo pre neki dan završili na ponos svih naš – započinje priču o izgradnji srpskog kulturnog centra paroh Gaćeša.

Radove obavlja jedna lokalna građevinska firma, a Srpsko narodno veće iz Zagreba je za ovu fazu izdvojilo 600.000 kuna. Nastavak radova u planu je i za narednu godinu.

Srpski kulturni centar Slatina Dragan Gaćeša
Dragan Gaćeša

– Za novu fazu gradnje planira se dizanje još jednog sprata gde je predviđeno da se nalaze kancelarije VSNM-a, SPC-a i lokalnog pododbora Prosvjete, te jedna konferencijska sala, stambeni prostor, a nakon toga planira se i izgradnja visokog potkrovlja gde će biti smeštena arhiva. Do sada je izgrađeno prizemlje sa velikom salom, mokrim čvorovima i stepeništem – nastavlja sveštenik Dragan Gaćeša sa pričom o narednom periodu u izgradnji kulturnog centra.

Stanje slično kao i u ostatku Hrvatske

Slatinu svojim domom smatra i oko 1.250 Srba, odnosno približno deset odsto ukupnog broja stanovništva.

– Život Srba u Hrvatskoj je svuda uglavnom isti, iako bih rekao da je u Slatini na možda nešto boljem nivou, nego u drugim gradovima u našoj eparhiji. Ovde imamo trenutno 250 pravoslavnih domova, dakle nekih 750 do 800 stanovnika koji se deklarišu kao Srbi. Stanovništvo je starije bez obzira na veru, a mladi nam odlaze. Na čitavoj parohiji koju pokrivam ima oko 540 domova. Na većim praznicima zna se na liturgiji okupiti i 500 ljudi, ove godine, na žalost zbog koronavirusa neće moći biti tako – priča paroh slatinski protojerej Dragan Gaćeša o stanju sa srpskim stanovništvom u ovom mestu koje je nekad nosilo naziv Podravska Slatina.

Ove godine skromnija krsna slava

Gornji miholjac krsna slava Slatina

Kako smo u Slatini boravili u vreme kada je Dragan svetio domove dan uoči Svetog Nikole, bila je ovo prilika i da posetimo lokalno stanovništvo te da porazgovaramo s njima.

O Gornjem Miholjcu smo već pisali kad smo bili u poseti lokalnim duvandžijama. Ovo mesto koje spada pod upravu Grada Slatine, po popisu stanovništva iz 2011. godine ima 304 stanovnika, a jedan od onih koji slave Svetog Nikolu je i Radivoj Subotić.

– Ove godine ćemo slabije proslavljati krsnu slavu nego obično, samo u krugu porodice, trebalo je da nam dođu deca iz Banjaluke, ali ne mogu zbog zatvorenih granica. Moramo sami, kako možemo. U Gornjem Miholjcu se danas živi teško. Do sad sam išao u nadnice i radio za dnevnice, ali sam dobio penziju, a od idućeg meseca bi u penziju trebalo da ide i moja žena. Do 2000. godine smo živeli u Banjaluci, a ćerke su se udale i danas tamo žive. Bolje je bilo u Banjaluci, imao sam posao, ali sam želeo da se vratim tamo gde sam rođen, odrastao i gde poznam svaki ćošak – pojašnjava Radivoj.

Inače, kao što smo već pisali, Radivojeva kuća je stradala u ratu, a adekvatnu odštetu još uvek nije dobio.

– Mi nismo bili tu jer smo bili u izbeglištvu. Rata na ovom području nije bilo, ali je kuća minirana iz nečije obesti, ne znam ni danas razlog. Za popravak sam dobio samo 5.500 kuna, ali za taj novac ne mogu ni da preživimo dva meseca, a ne da popravimo kuću. Obraćao sam se za pomoć skroz do Ustavnog suda, ali niko nije pomogao. Dok se nismo vratili iz Banjaluke, majka je dobila pomenutih 5.500 kuna i nemamo pravo na daljnu pomoć – kaže Radivoj Subotić.

Prema rečima meštana, u ovom selu je sada ostalo oko 15 srpskih porodica, pa liturgije slabije posećuju jer zbog posla u poljoprivredi uglavnom nemaju vremena.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši