Posao sa plastenicima garantuje ostanak u rodnom mestu

Mladi bračni par Vujnović iz Nove Gradiške pre pet godina ostao je bez posla, a danas su uspešni poljoprivrednici zahvaljujući uzgajanju povrća u plastenicima.

Prvča

Ako idete iz Okučana prema Novoj Gradiški, put vas može naneti u Prvču. To je nekada, kažu meštani, bilo selo, a sada je samo ulica u ovom zapadnoslavonskom gradu. Prvču na dva dela deli kanal. S druge strane kanala nalazi se imanje porodice Vujnović, a nešto malo dalje su i njihovi plastenici. Upravo je njihov uspešan posao sa uzgojem povrća u plastenicima te njihovom preradom i distribucijom bio i razlog našeg dolaska u ovo živopisno mesto.

Zoran i Snježana Vujnović posao sa plastenicima su započeli silom prilika, pre pet godina, nakon što su oboje ostali bez posla.

– Prilično smo zadovoljni ovim sada poslom jer se može dobro živeti. Idejni tvorac ideje o ovome poslu je moja supruga jer je ona završila poljoprivrednu školu. Prvo se nisam hteo time baviti, ali kad smo započeli videli smo da dobro ide pa smo nastavili. Pre ovoga posla radio sam kao serviser u firmi koja se bavi distribucijom gasa, ali sam se nakon otkaza na tom poslu odlučio za svoj privatni posao – započinje priču Zoran.

Usprkos tome što je po struci automehaničar, Zoran se zajedno sa ženom upustio u rizik sa privatnim poslom. Imanje je nasledio od oca i dede, a odlučili su se za ratarstvo, iako su imali iskustva i sa stočarstvom.

– Više se isplati baviti poljoprivredom jer se može puno bolje živeti nego da radim u nekoj firmi. Mogao sam nastaviti da radim i na bivšem poslu, međutim zanimljivije, bolje i lakše mi je bilo da se bavim poslom kod svoje kuće. Na početku je pomagao moj pokojni otac. On je umro pre četiri godine pa smo supruga i ja nastavili uglavnom sami, a nekad imamo ponekog sezonskog radnika kada bude previše posla. Sezonski radnici obavljaju poslove poput vezanja paprike, paradajza i sličnih poslova – pojašnjava Zoran Vujnović.

Kao i svim ostalim poljoprivrednicima, pa tako i Snježani i Zoranu, dan započinje ranom zorom. Nakon što ispiju jutarnju kafu, započinju sa izvršavanjem obaveza. Kako svoje proizvode prodaju na pijaci u Novoj Gradiški, prvi zadatak im je priprema za odlazak na pijacu. Nakon toga, okopavaju plastenik ili pleve travu. Ne koriste mnogo herbicide pa zbog toga travu više okopavaju mehaničkim putem, odnosno pleve. Svaki dan zalivaju i stavljaju gnojivo.

Prvča plastenici poljoprivreda

Svoje proizvode prodaju isključivo na pijaci ili ako kupci dođu kući ukoliko žele uzeti nešto „na veliko“ jer je to teže pa ne mogu nositi do Nove Gradiške. Kad zbog pandemije koronavirusa nisu radile pijace, uveli su dostavu pa su razvozili robu do kupaca. Narudžbe su primali većinom preko fejsbuka ili telefonski pa su robu pakovali u kutije i razvozili. Posao i dalje razvijaju, pa neke proizvode prerađuju, kisele kupus ili prave ajvar koji prodaju svojim kupcima.

Ne žele u inostranstvo

Ni Novu Gradišku nije zaobišla sudbina ostalih slavonskih mesta, a Snježana i Zoran kažu kako su trenutno među najmlađim stanovnicima Prvče. Njihovi vršnjaci su većinom otišli u inostranstvo, a naselili su se u Kanadu, Nemačku, Švedsku ili Austriju.

– U mom mestu možda na prste jedne ruke možemo nabrojati mlade ljude, ostali su svi otišli. Imali smo i mi nameru da odemo, pogotovo kad su svi otišli, međutim ostali smo i nastavili smo se baviti ovim poslom. Bilo mi je žao da napustim kuću kada je otac umro, a mama ostala sama pa nisam hteo da idem od kuće i da to sve propadne – priča Zoran o razlogu ostanka u svom rodnom mestu.

Snježana je u Prvču došla iz požeškog kraja, a za Zorana se udala pre 11 godina. Iako imaju dvoje dece i posao za koji je potrebna svakodnevna briga, uspevaju otići sa decom do grada, ali i svake godine idu na odmor na more. U tom slučaju pomaže im komšija koji umesto njih zalije povrće.

prvča vujnovići

– Dobra organizacija je najvažnija. Ako su letnji dani, trebamo rano ustati, mada to ne volim. Obavljamo dva do tri sata aktivnije onda odlazimo kući kako bi deci pomogli oko zadaće i odmorili se. Ako je sutradan pijačni dan, popodne se pakujemo za pijacu. Stigne se sve, družimo se s prijateljima ili idemo s decom u kino. Nismo zbog posla stavili decu u stranu, oni su nam prioritet. Sada su već porasli pa nam malo i pomognu u poslu, više kako bi s nama provodili vreme – kaže Snježana Vujnović.

Za ljude iz svog rodnog kraja Snježana kroz smeh tvrdi da su vredniji od zapadnoslavonaca, a za Novu Gradišku kaže da ima bolji standard života pa im zbog toga ide dobro posao.

– Ovde ljudi češće kupuju pa nam zbog toga nije teško prodati proizvode. To nam i je cilj, prodati šta proizvedemo. Širimo se svake godine, nadopunjujemo novim kulturama, uglavnom pratimo ono što ljudi traže, a nešto i izbacujemo. Obrađujemo površinu od dva hektara, a jedini minus su nam vremenske neprilike. Ako se to desi, idemo dalje, dignemo glavu. Dobijamo posticaj od države, ali ne koristimo mere iz evropskih fondova. Ma dobro nam je. Ne idemo u Nemačku, ostajemo ovde – zaključuje Snježana ponosno.

Očigledno je da su Snježana i Zoran primer kako selidba u bogatije evropske države nije nužna za bolji život. Svojim radom i upornošću, ostali su na svome i pokrenuli posao koji se širi iz godine u godinu, a u tome im pomaže i bogato slavonsko tlo.

Komentariši