Za beskonačni rat, a protiv trajnog mira

Verujem da bi se i svi Srbi složili da u Vukovaru ne bude ćirilice pod uslovom da iz njega nestanu i ljudi koji bi još uvek ratovali, sudili na ulici, pretili, proganjali i sakupljali političke poene raspirujući međunacionalnu mržnju i sejući među građane Vukovara razdor i netrpeljivost. Nisu Srbi iz Hrvatske više problem ni za koga, nego samo za one koji svoju politiku znaju da grade jedino proizvodnjom neprijatelja.

Vukovarsko gradsko veće

Ćirilica je pismo sa kojim sam imao privilegiju da se upoznam još u osnovnoj školi. Kažem „imao privilegiju“ jer većina današnje dece u Hrvatskoj je za tu privilegiju uskraćena. Jedni zbog toga što misle da im ćirilica ne treba jer nisu Srbi, a drugi zato što, iako jesu Srbi, nemaju priliku da je uče jer ne žive na prostorima u kojima postoje škole sa nastavom na srpskom jeziku.

Latinica i ćirilica u vreme kada sam ih ja učio bila su ravnopravna pisma i tada se govorilo kako su oni koji poznaju samo jedno od ta dva zvanična pisma polupismeni ljudi. Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da „znati manje“, odnosno biti polupismen, postane vrlina, a „znati više“, odnosno biti pismen, bude proglašeno za manu.

Da se razumemo, udari na ćirilicu nisu od juče i nisu proizvod poslednjeg rata, kako to neki, praveći se ludi, pokušavaju da objasne. Istorija je puna perioda u kojima je ćirilica bila zabranjivano i proskribovano pismo. Od Marije Terezije, Franje Josipa, Ante Pavelića pa sve do današnjih dana sa manjim ili većim intenzitetom ćirilica trpi udare sa svih strana. Svi ti udari nisu bez vraga i bez zadnje namere, jer ona je deo narodnog identiteta, pa tako ni udari na nju nisu samo udari na neko, kako neki vole da kažu, zastarelo, komplikovano i nečitljivo pismo nego i na sam srpski narod čijeg je identiteta ono neraskidivi deo.

Treba biti pošten pa reći da ćirilica nije ugrožena samo u Hrvatskoj, ugrožena je i u zemlji u kojoj je ona jedino službeno pismo, u Srbiji, ali je samo u današnjoj Hrvatskoj ponela epitet agresorskog, zločinačkog pisma odgovornog za ratna razaranja, zločine, progone i deportacije kao da sve navedeno kroz istoriju nisu radili i oni koji su se u sporazumevanju služili latinicom ili nekim drugim svetskim pismima. Naravno da takav način razmišljanja nema nikakve veze sa zdravim razumom, ali je to, za sada, najbolje oružje u obračunu sa onima čija ljudska i manjinska prava mnogi u ovoj zemlji ne žele da poštuju iako ih je država Hrvatska unela i u svoj Ustav i u zakone koji regulišu manjinska pitanja.

U današnjoj Hrvatskoj najgorljiviji nosioci antićirilične histerije nalaze se u Vukovaru, gradu koji oni žele da izuzmu iz ustavnog poretka i zakona koji važe u njenom ostatku. Proglašavajući sami sebe za čuvare hrvatskog ćudoređa, svojim nedemokratskim i necivilizovanim ponašanjem, oni nastoje da propisuju šta će se u Vukovaru i o Vukovaru govoriti, misliti, pisati.

Tako neki čak imaju pravo da ljudima koji ne misle poput njih prete i metkom, da lupaju table sa državnim grbom samo zato što su nazivi institucija na njima ispisani i ćirilicom, da na pod bacaju gradske statute takođe zbog toga što su odštampani ćirilicom i da insistiranje na poštovanju Ustavom i zakonima zagarantovanih prava nazivaju „velikosrpskom puzajućom agresijom“.

U gradu iz koga nije pobegao još samo onaj ko nije imao kuda, u kom mladost razmišlja o odrastanju u Irskoj, Engleskoj, Nemačkoj i drugim gradovima Evrope nastavlja se sa beskrajnim pričama o ratu, mučeništvu i stradanju. U gradu u kom je nedavno postavljen i „Gong svetskog mira“ koji simbolizuje mir, ljubav, saradnju i prijateljstvo među narodima (i na kom, uzgred budi rečeno, uz zastave svih zemalja sveta nema zastave Srbije) udaranje u gongove rata je glavna preokupacija iako je on zvanično okončan pre pune 24 godine.

Na najpodmukliji način podgreva se priča o ratnim zločinima, a kao zločinci obeleženi su samo Srbi kao da zločinaca u ovom gradu nije bilo i među pripadnicima većinskog naroda. Srbe koji su nakon mirne reintegracije ostali na ovom prostoru nazivaju aboliranim četnicima, zločincima koji mirno šeću i nameću tezu da svi ovdašnji Srbi znaju ko je ubijao na Ovčari i gde su pokopani oni koji su nestali. Na taj način nameću kolektivnu krivicu svima njima, čak i onima rođenima nakon svog tog zla.

Ako je u Vukovaru jedini problem ćirilica, onda je ovde nikada i ne moraju uvesti. Ne treba ni jednu jedinu tablu da postave. Onim Srbima koji do ćirilice drže te table nisu potrebne jer im pismenost niko ne može oduzeti. Oni koji su ćirilicu naučili da čitaju i pišu čitaće je i pisaće je visile te table po Vukovaru ili ne.

Istina je u stvari potpuno drugačija, ćirilica na javnim mestima u Vukovaru potrebnija je Hrvatskoj nego Srbima u Hrvatskoj, jer, ako stvarno drži do sebe, ova država treba da poštuje vlastiti Ustav i zakone koje je propisala. U suprotnom, neka ih promeni. Neka Ustavom propiše da svi ti zakoni i manjinska prava važe za sve manjine osim za Srbe. Zaista mislim da nema potrebe da neko „oštri motike, čekiće, lopate, vile i ostale stvari i čeka drugu priliku da se ukaže“. Zašto bi mu za borbu protiv jednog pisma trebale sve te alatke, ili se one možda oštre za neku drugu namenu?

To se naravno neće desiti i Hrvatska te zakone neće menjati, jer oni i nisu napisani da bi se poštovali nego da budu kozmetika, samo za lepši imidž. Kome to još uvek nije jasno taj ima ozbiljan problem. Nije to shvatao ni Milanović pa vidimo kako je sve završilo. Da nisu kozmetika ne bi se ni Ustavni sud ovako ponašao donoseći nekakve nemušte odluke i prepuštajući nekakvoj gradskoj vlasti i lokalnim moćnicima da odlučuju hoće li i, ako hoće, koliko će Ustava poštovati.

Verujem da bi se i svi Srbi složili da u Vukovaru ne bude ćirilice pod uslovom da iz njega nestanu i ljudi koji bi još uvek ratovali, sudili na ulici, pretili, proganjali i sakupljali političke poene raspirujući međunacionalnu mržnju i sejući među građane Vukovara razdor i netrpeljivost. Nisu Srbi iz Hrvatske više problem ni za koga, nego samo za one koji svoju politiku znaju da grade jedino proizvodnjom neprijatelja.

Dolazi vreme, i na to nećemo još dugo čekati, kada će u Hrvatskoj faliti i jednih i drugih, i Hrvata i Srba, ali onda će, ako već i sada nije, biti kasno. Ali to je nešto što one kojima je ćirilica tobožnji problem ne brine jer su svoje takozvano domoljublje već dobrano naplatili.

Komentariši